Dobar kadar nastaje iz srca.
Ivana Todorović
Ivana Todorović ima dar da “vidi”, da vidi život kakav on jeste. Ona bez straha, srcem otvara ljudske duše, posmatrajući u njima osećanja, ona osećanja koja skrivamo svom snagom. To su ona osećanja koja izrastaju u velike terete, zbog kojih nestaje sjaj u očima i vera u dobrotu. To su ona osećanja bez boja, koja se ne razlikuju od ponoćnih porođajnih krikova. To su ona osećanja od kojih se beži, koja se gaze da se ne vide, koja uvode u patologiju i krajnosti, i koja kada krenu da gore gutajući život u komadu niko ne uspeva da ugasi.
Ivana Todorović ta osećanja posmatra, studira, uči, istražuje njihovo rođenje, proces rasta, način opstanka, i pronalazi načine da dokumentarnim filmovima signalizira problem, opomene nas da trebamo da negujemo razumevanje, poštovanje, i altruizam. Njeni filmovi jesu precizni rezovi jednog društva na mestima gde se nalazi ” socijalni apces”. Ti rezovi ukazuju na propuste sistema i otvaraju brojna pitanja koja traže odgovore na to kako da saniramo, i da li možemo da saniramo malignitet. Njen rad edukuje društvo u kojem živimo, pojedince, ustanove, i širi mogućnosti podrške kojima je ona potrebna.
Dokumentarni filmovi koje ona stvara prikazuju gole istine, i ostavljaju utisak da film ne sadrži montažu kao proces stvaranja već montažu kao proces čuvanja već stvorenih priča koje menjaju naše stavove, mišljenja, zaključke, i nas same. Menjaju nas… Mene su promenili, i promenili su neke ljude koje poznajem. Menjaju nas lako, zato što kadrovi ostaju u nama jaki i celoviti kao sam život, a sa njima vidimo život potpuno drugačije.
Njen prvi film Svakodnevni zivot romske dece iz bloka 71 ili Everyday life of Roma children from Block 71 iz 2006 godine snimljen u Beogradu, prikazan je na više od 150 međunarodnih festivala, a mnoga deca i mladi ljudi su ga verovatno gledali jer se koristi kao deo obrazovnog programa u osnovnim i srednjim školama, i u univerzitetskom obrazovanju širom sveta.
Sa drugim filmom „Rapresent” Ivana je pokazala kako je teško opstati za mladog čoveka bez podrške i porodice. Rapresent je sačuvao od zaborava Bojanovu priču, njegov talenat, i pronašao mesto koje mu je pripadalo a koje sam nije mogao da pronađe.
"Za razliku od drugih umetnika kod Ivane su likovi autentični, stvarni. Vidi se njihova bol, inteligencija, sreća, trenutak u kojem žive. Ne trebaš da budeš klinac sa ulice da bi osetio gorčinu sa kojom mladi ljudi na ulici motaju svoje sudbine. Dovoljno je da pogledaš film. I da naučiš da poštuješ te mlade ljude, jer ulica nije njihov izbor, ulica je njihov jedini prihvatni centar, i jedini režiser.”
-Igor, bivši domac-
Ovo je njegov film. Bojana ne možete da ne volite, i ne možete da ne poštujete njegovu sposobnost da preživi bez podrške. Njegov je Split i njegov je Beograd, njegov je film i njegov je izraz. Njegova je muzika i njegove su boje.
"Bojan je jedan od nas. A svi smo mi Bojan. Sa malim razlikama, u broju cipela, i obimu struka. Obimu dana koji smo imali. A dani se nekada skupe, i mi u njima. Volim ovaj film, sa njim se lakše preživi."
-Dzenan, bivši domac-
Dokumentarni filmovi Ivane Todorović nosioci su brojnih priznanja i nagrada na festivalima u Srbiji, Kosovu, Rusiji, Kanu, Americi, Italiji, Kanadi… Nemoguće je nabrojati sve nagrade koje je Ivana dobila do sada. Nemoguće je posvetiti se svakom njenom filmu u ovom tekstu, podrobno ga analizirati i predstaviti čitaocima, ali ono šta jeste zajedničko za svaki film jeste iskrenost, arheološko istraživanje ljubavi, i hrabrost.
Treći film “A Harlem Mather” snimljen je u Njujorku, tokom profesionalnog usavršavanja, isti je uvršten u onljn video biblioteku New Times-a.
Njeni filmovi, hrabri i iskreni, svi do jednog, Kad sam bio dečak bio sam devojčica, Ademovo Ostrvo, Makiš City, Žena narodnog fronta, kratkometražni igrani film Kad sam kod kuće, takodje osvojio je 12 internacionalnih nagrada do sada, 5 u Los Anđelesu, 2 u Njujorku, u Parizu, Stkholmu i dve u Srbiji, i to :
2019:
Best Editing Award, Belgrade’s Shorts and Documentary Film Festival Martovski, Belgrade Brooklyn Film Festival, NYC
New York Foundation for the Arts, gallery exhibition, NYC
2020:
Future Award, BHHIF festival, Paris Best Woman Film,
Independent Spirits Awards, Los Angeles Honorable Mention, South Eastern European Film Festival,
Los Angeles Best Student Film,
Shorts to the Point, Bucharest Best Woman Achievement award for teamwork,
Balkan New Film Festival, Stockholm
2021:
Special Jury Award for Milica Stefanovic, Forteca International Film Festival, Perast, Montenegro
Nomination for Dragana Varagic for Best Supporting Actress at Independent Shorts Awards, Los Angeles
MIOB Award, Moving Images-Open Borders; Film is one of 15 chosen films by 7 European film festivals to compete for award in October 2021.
Best Narrative Short, LA Independent Woman Film Awards, LA
Best International Filmmaker, LA
Independent Woman Film Awards, LA
Best Director award,Jelly Fest, American Film Institute, LA
Woman Film critics Award, Socially Relevant Film Festival, NYC
Best Actress award for Milica Stefanovic, Socially Relevant Film Festival, NYC
Navedenih osam filmova i deveti “Ne idemo nikud” koji je upravo snimljen, palpiraju društvo sa unutrašnje strane, upoznajući nas sa socijalnim hendikepima. Ti hendikepi su bojim se trajni, nepromenljivi, ogrezli u indolenciji i adolescenciji jednog sistema. Baš kao u njenom filmu “Kada sam kod kuće” u kojem se Marija vraća iz inostranstva i hrabro se suočava sa traumama, na ideničan način se i mi suočavamo sa njenim filmovima, tako da nagrade nisu iznenađenje. Od Ivane se očekuje da ih dobija i potpuno su prirodni tokovi uspeha koje ona postiže. Ona je smela i ona ima dar.
Neverovatno je sa koliko strpljenja, empatije, poštovanja ona prilazi “čeličnom jezgru” sirove ljudske prirode, reflektujući vešto njeno nesazrevanje i propuste. Ona te propuste razume, i oblikuje ih tako da nam pružaju informaciju o tome šta trebamo da menjamo, i zbog čega su promene važne. Ivana Todorović nas edukuje, omogućava nam da budemo “više ljudi” na platformi vlastitih blogova. Nesebično i smelo.
Privilegija je od Ivane učiti, menjati se, truditi se da tematske oblasti za njeno stvaralaštvo sužavamo, da inspiraciju usmerimo ka rešenju. Da se za rešenja borimo, i da ih sami stvaramo a ne da ih tražimo. Valja se truditi, preduzeti “sebe” , postaviti sebe na mesto gde stoji “nešto” , tako se postaje “neko ko preduzima”, ko može. Bolje se funkcioniše, i menja. Društvo moramo da menjamo, i sistem moramo da menjamo. Promene omogućavaju slobodu, prihvatanje, i sigurnost. Imamo ceo proces, kao proces snimanja filma, i tako stvaramo rešenja, osmislimo ideju, napišemo scenario, odaberemo ekipu i…
To je i ključna poruka svih njenih filmova, da se rešanja stvaraju i da je potpuno pogrešno samo ih tražiti. Kada stvaramo postajemo bolje osobe. Da postajemo bolje osobe, one koje neće zatvarati oči dok kreće prikazivanje njenog najnovijeg dokumentarnog filma “Ne idemo nikud”, i da ne bežimo od surove današnjice dok Ivana bude radila na snimanju nove klape.