Друже, долази септембар. Мој омиљени мјесец. Мога је бити још годинама. Тај, посебан, у којем боје видим боље и миришем даље, чак преко брда осјетим како долази хладноћа и цијеним сваки зрак свјетлости и топлоте. Да, баш тај мјесец у којем смо рођени, на исти дан. Ја годину прије, давно, деведест и треће, под распаљеним небом Сарајева, гдје су ми међу првима ријечи потекле:„Свира Аљо." Нисам имала појма. Годину након мене, дошао си ти. Да ми будеш подршка у невријеме. Да заједно изађемо из тог града повијени у рите и молитве:„Само да дјеца извуку живу главу из овог хаоса." И јесмо. Извукли смо и главе и хаос. И кратке сламке. Па смо дотруцкали овдје, раселили се и населили са исте стране Дрине. А увијек нам је мирисала Миљацка. Памтили смо очеве. Минере, па деминере. С главом у торби, како год окренули. Извртали смо торбе, оне војне и у њима налазили неке часописе 'Уради сам'. А радили смо удвоје. Ти и ја. Два друга. Расли смо заједно, ја сам расла брже. Ти си живио брже. Била сам паметница, петичарка, с лактовима уз тијело за столом, а ти налакћен на шанк. Из облака дима добацио би:„Ми смо овдје најпаметнији." И најљепши. И најсмјешнији. И највеће фаце. Био си тако омиљен и смотан у првој љубави. Дођеш и молиш да шаљем поруке у твоје име и увијек нас провали. Ирена. Друже, ја сам жељела да та глупа деведесет и трећа буде једина у којој сам била ја, а ниси био ти и хтјела сам да увијек будем годину старија. А ево, ближи се наш датум. И сада сам старија двије године од тебе. Миришу ми свјећице на торти, а за тебе од воска жуте оловке што трепере на гробу и пријети им сваки уздах, вјетар и кап да се угасе. Да се угасе као живот.
Долази септембар и са њиме ме, као никад, нешто стеже у прсима.