Ja sam čovjek.
Ja imam psa.
Ja sam vlasnik psa. Ja sam njegov gazda.
Ja brinem o svom psu.
Ja sam nesretan kada je on bolestan i ako nema druge, zadužiću SE da ga izliječim.
Ako nema dovoljno hrane za obojicu, ja ću dio obroka podijeliti sa svojim psom.
Ja se veselim i tugujem sa svojim psom.
Ja brinem o njegovom okotu, a kako bi imali sretne pseće živote. Ja ću pomilovati i tuđeg psa i srce mi se steže kada vidim nekog šugavog, odbačenog psa i od čopora i od ljudi.
Ja sam gazda jednog psa.
I ja imam svog gazdu. Moj gazda ima pun sto, kuće, vile, bazene, helikoptere i ne pada mu na pamet da pogleda mene, da baci i ostatke sa stola. Ti ostaci su rezervisani za gazdinu rodbinu.
Gazda bi trebao brinuti za mene kada sam bolestan, siromašan, kad ostanem bez krova na glavom. To ne radi gazda, to rade moji bližnji, prijatelji, susjedi. Gazda umjesto toga roni krokodilske suze i snima selfije.
Gazda naše potomstvo baca u rijeku, naša mladunčad nestaju iz ove zemlje.
Gazde bi trebale biti odgovorne prema meni i cijelom društvu i pomoći nam da stvaramo nove vrijednosti. Gazda umjesto toga krčmi zajedničku imovinu, podiže kredite koje ću i JA vraćati. Gazda treba čuvati mir, a on sije neslogu i mržnju. Gazda nas uči da se ubijamo za njegov račun.
Ja imam gazdu i moj gazda je gori od svakog vlasnika psa. Ako pas ima pravo zarežati na gazdu, ugristi sadistu, sociopatu, tog neodgovornog, bahatog gazdu onda i ja imam elementarno pravo da vrisnem i otjeram gazdu. Ja to ne radim, ja gledam svoja posla i tako ispadam gori od džukele.
Zašto trpimo? Zašto trpimo sve naše gazde? Sve naše gazde su iste. Zašto mi hranimo gazde? Zašto smo pristali na obmanu da je jedini način da živimo porobljeni, da to nazivamo demokratijom ili slobodom i zašto vjerujemo da ne možemo preživjeti bez gazde? Zašto se tješimo da je tuđi gazda još okrutniji?
Ja ne znam odgovor, no možda to zna Titus, moj pas.
– Titus, dođi ‘vamo da te pitam nešto…