Nekada davno, još u starim, dobrim vremenima moje mladosti, pojavio se jedan prelep album sa sličicama „Ljubav je…“ u kome su dva mala golišava čovečuljka, ustvari golišavi čovečuljak i čovečuljkica, na simpatičan način iz sličice u sličicu dodavali sitnice koje su esencija ljubavi. I dan danas mi moje matoro srce, sve sa pretkomorom zaduženom za patetiku, zaigra kada vidim negde sličicu ili sliku iz tog albuma.
Prođe mnogo godina od tada, a vremena se promeniše, promeniše se ljudi, a i ja sa njima. Sve manje je ljubavi, a sve više frustracija. Čitam tuđa razmišljanja, po kojima frustrirane ljude obuzima i mržnja, i da čovečuljak obuzet frustracijom i mržnjom postaje najgora sorta čovečuljaka. Nikako se ne bih složio sa tim, a kvalifikovan sam da pričam o frustraciji. Kvalifikovan iz razloga što sam već godinama frustritan. Frustriran zbog nepravde, zbog seljaka i primitivaca koji su ušli u svaku poru našeg društva. Tu je i transfer frustriranosti zbog siromaštva, zbog lopovluka, zbog gluposti, zbog neukosti, zbog naivnosti…
Nešto razmišljam i pitam se da li je danas normalno biti ili ne biti frustriran. Na svakom koraku se saplićete o laži, licemerje, primitivizam, mržnju, nasilje i ako kroz sve to prođete, a da se ne sapletete i ne posrnete u frustraciju, da li ste vi onda čovek ili mašina. Doduše postoji i treća opcija, a to je da ste partijski poslušnik, zavučen toliko duboko u nečije dupe, zarad sitnih ličnih interesa. Tako životareći u tami tuđeg dupeta, u iluzija sigurnosti i ušuškanosti, počinje da se ostvaruje i simbioza između nosioca i zavučenog u dupe. Nosioc počinje da uživa u laskanju, podaništvu koje mu iskazuje, ulizivanju, tapšanju po ramenu u svakoj situaciji, a uvučeni uspeva da izvuče neke sitne koristi, ne hajući pri tome što to plaća svojom slobodom, čašću, poštenjem i najvrednijim od svega, slobodnom voljom. Kao po pravilu su oni uvek veliki vernici, koji se reklamiraju po FB i ostalim društvenim mrežama, postavljajući recepte za posne pite i kiflice, postavljaju slike manastira i crkvi, a kao ultimativni sakupljač lajkova obično to bude izloženi Vasilije Ostroški. Naravno, sve je to u domenu EPP i samopromovisanja, jer u suprotnom ne bi žrtvovali ono što im je Bog poklonio, i zbog čega je ostao bez svoga sina Lucifera. Ne bi se tako lako i jeftino odrekli slobodne volje i prava da misle svojom glavom.
Domaćini ovih parazitskih bića, čija su staništa mračne i neistražene dubine dupeta, ne razmišljaju puno, jer da razmišljaju shvatili bi da su im veći i iskreniji prijatelji oni koji im otvoreno iznose svoja mišljenja i kritike, od ovih koji ih tapšu po ramenu i klimaju im glavama na kojima da nema ušiju usta bi od veličine osmeha obišla oko glave.
Neko će reći da su frustrirani ljudi najgora sorta ljudi, a drugi da su to poltroni, dupeuvlakači, primitivci. Iako nešto ne volim da pripadam grupacijama, u ovom slučaju se moram prikloniti ovoj drugoj frakciji, jer iako nisam ni veliki, a ni mali, vernik ne dam svoju slobodnu volju i svoje mišljenje zarad milostinje koja će mi navući mrenu na oči od koje neću videti nepravdu, lopovluk, muke i patnje ljudi oko mene.
Danas album sa sličicama „Ljubav je…“ bi bio patetičan i licemeran, jer su vremena takva. Njega bi danas trebao da zameni album „Frustriran sam…“
– Frustriran sam što nisam sa svojom dečicom već šest godina, samo zato što sam se razveo…
– Frustriran sam što svi čija je dužnost zbog radnog mesta na kome se nalaze, umesto da zaštite moju dečicu, ćute i spuštaju glavu, da se ne bi zamerali…
– Frustiran sam kada fakultetski obrazovan čovečuljak meša filozofiju sa sarkazmom, jer sve što je pročitao u životu su zemljišne knjige…
– Frustriran sam kada čovečuljci glasaju za primitivnog seljačinu, čijeg rečnika bi se i kočijaš postideo…
– Frustriran sam kada čujem reč „špekulišu“…
– Frustriran sam kada vidim čovečuljke koji bi bez položaja bili niko i ništa…
– Frustriran sam kada su našoj dečici idoli i uzori primitivne seljančure lakog morala…
– Frustriran sam kada vidim velike vernike koji mrze druge zbog toga što su drugačiji…
– Frustriran sam kada stranica „Zahvalni Višegrađani“ prisvaja za sebe komentare koji su namenjeni meni, (u vezi lajkova i u vezi frustriranosti)…
– Frustriran sam kada vidim da postoje ljudi kojima je zbog jučerašnje parade kapnula suza, ili su se naježili…
– Frustriran sam kada vas okarakterišu kao nekog ko je pun mržnje samo zato što mislite drugačije…
– Frustriran sam kada zbog verske, partijske ili bilo koje druge različitosti niste ravnopravni sa ostalim građanima…
Jedina sreća u svoj ovoj nesrećnoj frustriranosti je što u meni nema mržnje, čak naprotiv. Imao sam sreće pa sam našao ljubav svog života, ljubav sa svim onim sitnicama iz albuma „Ljubav je…“. Moje frustracije kroti i ljubav koju osećam od nekolicine mojih prijatelja, bez da im plaćam za to.
Nisam siguran da postoji nešto što može ukrotiti dupeuvlakaštvo, kukavičluk, podaništvo, koristoljubljivost, pohlepu. Kao što ne postoji nešto što može utoliti glad za titulama, jer bez titula od malih čovečuljaka ostaje samo prazna ljušturica.