Društvo na planeti Tehnikus je društvo mehaničara, inženjera, konstruktora i arhitekti. Sluša se tehno, uživa molekularna kuhinja, ljudi svoja tijela održavaju kao mašine, redovno podmazuju i koriste, društvo je organizovano, precizno, logično i produktivno.
Međutim, velika nevolja snađe društvo na planeti Tehnikus. Kao poslije razornih vjetrova ili zemljotresa, našli su se u polupanom i razrušenom sistemu koji treba ponovo uspostaviti.
“Vrijeme nedaća je stiglo” – javljali su preko radija – “moramo biti istrajni, i izguraćemo do kraja. Mi, kao društvo, moramo opstati!”
Mehaničari, inženjeri, konstruktori i arhitekte su zasukali rukave i bacili se na posao. Obuzeo ih je duh radne akcije, krš se polako raščišćavao i uspostavljale su se veze, napredak je bio vidljiv. Ipak bi svima, nakon prvog talasa oduševljenja, bilo jasno da je to tek početak puta, i da će povratak na staro stanje trajati godinama. Poslije posla su se okupljali na čašici po lokalnim kafanama. Svi su pili zajedno, i mehaničari i inženjeri i konstruktori i arhitekte, i nikom nije smetalo što se brlja pije iz musavih čašica. Ko na mobi pravi problem oko escajga! Vanredna je situacija, drugi su prioriteti, a umoran radnik zaslužuje da se opusti, i razgali dušu uz zvuke lokalne pevaljke.
Opuštali su se uz narodnjačke stihove poput “držme dole, držme gore, držme u sredini” i „ja sam matica za tvoj šarafciger…“ i što su stihovi imali manje smisla, to su više godili. Kao da za ruku vode mozgove umorne od razmišljanja u svijet u kojem ne važe pravila, već neke nerazumne, suptilne sile ljudskih strasti.
Tako su Tehnićani provodili godine oporavka i obnove. Preko dana su bili logični i produktivni, a u slobodno vrijeme su se opuštali po improvizovanim opuštaonicama. Čitalo se kao i uvijek. Doduše, furala se samo tehnička književnost, priručnici, zbirke, katalozi, uputstva, projekti, analize i izračuni, druga nije ni postojala. Dobar dio pisanog blaga je uništen u katastrofi, a nove okolnosti su tražile i novu tehničku literaturu. Tako, negdje u tom raskoraku, nastaje nova pojava – tehničke knjige počinje da piše ko stigne.
Tako su, na primjer, neki od osoblja opuštaonica, u prijepodnevnim satima kad je prazno, nadošli na ideju da pišu. Da pišu i objavljuju, mušterija će biti. Uostalom, svakodnevno, dok im služe pića i brišu znoj sa čela, slušaju priče o tome šta treba i šta muči mehaničare, inženjere, konstruktore i arhitekte. Znaju, isto tako, koji stih koje najviše pogađa. Kojim tempom piju, kakvi su pod gasom, i koje su im srca želje. I tako su na policama tehničkih knjižara počele da osviću tehničke knjige koje su pisali konobari, šefovi sala, čistačice i animir dame. Nove okolnosti su stvorile nova zanimanja, pa je tako planeta Tehnikus u jednom trenutku imala i svoje „referente za odvoz pijanih mehaničara, inženjera, konstruktora i arhitekti kući“, a takvi su obično pisali bestselere.
Ova nova književnost se nije odnosila na tehniku u klasičnom smislu, već na tehniku življenja. Nije obrađivala zakone fizike već zakone hemije, one između dvoje ljudi, na tehnike privlačenja, ljubljenja i zadovoljavanja, tehnike miješanja pića, miješanja kukovima i miješanja sistema vrijednosti. I tako je, praktično preko noći, došlo do pitanja – vrijedi li uopšte obnavljati onaj stari sistem? Vrijedi li iz pepela dizati škole i institucije, formirati biblioteke i graditi laboratorije, ko će biti ljudi za koje se to pravi? Hoće li se na dan otvaranja moderne škole pojaviti garnizon pionira u uniformama, ili šačica zagledanih u priručne ekrane. Hoće li biti zainteresovanih za stari sistem vrijednosti, stari sistem kvaliteta i uzora? Neki tehničari su postali majstori karatea, neki su se okrenuli baštovanstvu, a neki dizajniranju halucinogenih supstanci. O starom sistemu skoro da više niko nije razmišljao.
Kafana je bila življa nego ikad. Više nije morala da čeka kraj radnog vremena, kraj radne akcije, da na vrata grunu mušterije željne rasterećenja. Sad su dolazili i jutrom i u podne. Društvo se, od podmazanih, produktivnih i logičnih Tehnićana pretvorilo u neku zbrku odmilja zvanu „društvo u tranziciji“. U toj tranziciji, mehaničari, inženjeri, konstruktori i arhitekte su provodili dane tragajući za pravim šrafcigerom za njenu maticu. Za kafanskim stolom. Pod budnim pogledom konobara, šefa sale i animir dame.