Vazduh nije hladan, samo ga mi osećamo drugačije. Čak ni mrak, veliki šešir pod kojim smo se našli. Pale se svetla i označavaju ga, čineći ga još hladnijim. Strah. Čovek je uspeo da osvetli noć, ali nije uspeo da zamrači dan. Hoće li to biti sledeći veliki poduhvat čovečanstva? Zaštita od sunca? Počelo je bezazleno, kremom koja se utrljava u kožu, završiće se utrljavanjem mraka u oči. Sve stvari počinju kao potreba, a završavaju se kao pohlepa.
Barice su žive. U njima žmirka svetlost sa bandera i šire se krugovi retkih kapi, zaostalih, usled zakasnelog starta na nebu. Kada udare, čuje se kratko „t-k“, kao da neko pritiska štopericu i meri im vreme potrebno za silazak sa neba na zemlju. Nakon toga sledi povratak, koji obično niko ne vidi. Traje mnogo duže. Samo rudari se penju brže nego što se spuštaju. Adaptacija na postojeće uslove.
I drveće je toplo. U mraku, dok hodam, osećam znoj kore drveta, telo se giba pod muzikom vetra, rapsodija u crnom, ništa se ne vidi. Oseća se! Plemenski ples, hu-ha hu-ha hu-ha hu-ha! prizivanje semena! grč je plač mesa! migolji se u vazduhu miris brušenih kostiju! nalet! još jedan! zatim smirivanje, karotidni zaveslaji, na kraju, tišina, mir. Niko ne vidi borbu korenja pod zemljom, svi pogledavaju zanosno lelujanje vrhova. Poseci drvo! Oseti slobodu! Ekstaza ljudi obično završi agonijom prirode.
Koračam. Jedina hladnoća koju osećam je ona što izvire iz ljudi. Kada otvore usta kao da se otvore vrata zamrzivača. Freonska ljubav. Glave su na prvoj polici, muda na poslednjoj. Dobio sam jednom davno poruku od bivše ljubavi – Umro Sloba Milošević. Odgovorio sam – Rodilo se hiljadu dece. Da li je trebalo dodati, u istom trenu, nepoznatih imena? Isto toliko ih je i umrlo. Ljudima najviše godi selektivna ljubav. Želela je samo da otvori vrata i progviri kroz njih, a dečije igre škode i odraslima. Spreman sam da definišem sebe samo kada se osećam lepo, ne može!
Nismo mi ono što jedemo, mi smo ono što jede nas. Ulazim, zatvaram vrata, miris starih knjiga i sobna temperatura. Prilazim i dodirujem radijator. U ovom trenutku, negde tamo, hiljadu kilometara daleko, popuštaju grede i tona zemlje i kamenja leže na prljavo lice rudara.