Umalo ne rekoh funta. Da sam to rekao, onda bi, radije, okrenuo priču o nečem drugom, nego što bih mijenjao naslov. Takav sam. Naopak. Vjerovatno bih počeo priču sa likom, engleskim bankarom i njegovom porodicom. Žena, propala manekenka, sadašnja alkoholičarka. Kćerka, kopija materina, gazi utabanom stazom svoje majke, jedina razlika što više preferira fudbalere Leeds-a od biznismena. Sin, poguzija i leziljebović, pun akni i pubertetske histerije..Dakle, jedna prosječna, reklo bi se, engleska porodica. Onda bi povukao paralelu sa jednom, prosječnom, bosanskom familijom, da bih, na kraju poentirao, sa uporedbom konvertibilne marke i funte, Škotske i Srpske, Leeds-a i trebinjskog Leotara. Vjerujem da bi, dragi čitatelji, ostali dugo pod dojmom tog teksta.
Kao što nećete ostati pod dojmom ovog teksta. Jer ga ne počeh. Jer ga ne napisah. Jer ga ne objavih.
Šta sam, ono, pošao da kažem? Ja, ne budite lijeni i završite ono što počnete. Nek vam ne bude mrsko da se malo vratite unazad i nastavite opet s realizacijom prvobitne ideje. U suprotnom, možda se trznete u kasnim četrdesetim i skontate da vam je žena alkos, kćerka nimfomanka i sin debil. Jedina sreća bi bila da se trznete usred Leeds-a, a ne usred Trebinja.