-“Joooj, đe me nađe…”
-“E, ova će me raskućiti…”
-“Drmaj, stara, biće para…”
-“Udri, udri, Mehaga
i babo je tako.
Žene će te, Meho,
zavoljeti lako…”
-“Op’, krke mandrke…”
Ne znam da li završim, ili da započnem sa ovim zadnjim komentarom:
-“Op’, krke mandrke”?
Ako završim, biće to moje ubjedljivo najkraće pisano iskustvo, a ako započnem, ne znam gdje će me odvesti.
Još od malih nogu znam da je muzika umjetnost. Sklop nota i notnih zapisa koji se izvode na instrumentima. Svaka muzika je lijepa. I nema te note koja ružno zvuči, bila ona odsvirana na gitari, klaviru, violini ili nekom drugom instrumentu.
Pjesme su mi uvijek bile drage, počev od još od onih iz škole (kada sam učila svirati) i moje prve note bile su vezane za jedan kratki tekst koji je išao odprilike ovako:
-“Ja posijah repu, repu,
žena veli mak.
Hej, haj, ženo moja,
neka bude volja tvoja.”
Zvuči pomalo smiješno, ali je imalo sve za učenje nota i raspored prstiju.
Onda sam prešla na neke druge pjesme, a u sjećanju mi je najviše ostala Vajtina “ribica”:
-“Lovio jedan čovjek ribu,
lovio, lovio, cijeli dan.
Pa ulovio ribicu zlatnu,
pa ulovio ribarski san…”
I nikada neću zaboraviti tu pjesmu. I danas je zapjevušim, ili zafićukam.
Ali kada sam neki dan čula sa tv (nazovi) pjesmu, ili bolje rečeno tekst, e to je već bilo za psihijatra. Ide ovako nekako:
-“Na usnama tvojim,
tragovi mog karmina.
Hteo, ne hteo,
rodiću ti sina…”
Pa, kakvu ja pouku, ili poruku, ili bilo šta da izvučem iz ovoga. To da se karmin rimuje sa sin, a šta je pisac htio da kaže sa:
-“Hteo, ne hteo,
rodiću ti sina…”
to je već nešto da te zafrljaci u najdublji dio mozga, da tamo sjedneš i dobro razmisliš i od silnog razmišljanja, možda se nikad i ne vratiš…
Za mene je muzika umjetnost, ali umjetnost…
A tekst je ono što će je ukrasiti. Može biti i vrlo jednostavan, a da bude lijep i primamljiv za uši, kao npr:
.”Sinoć kad se vraćah
iz topla hamama,
prođoh pokraj bašče,
staroga imama.
Kad tamo u bašči,
u hladu jasmina,
s ibrikom u ruci,
stajaše Emina…”
I, kako sad da ja poredim ovo sa stihom:
-“Celo selo, šmrče belo, joooj…”
Ili
(što da živim još sto godina, nikad neću razumiti):
-“Jelen trči po polju,
nosi papagaja…”
E, ovo je stvarno – op’, krke mandrke…
I što je najgore u svemu, u zadnje vrijeme su to uglavnom takvi stihovi.
Naškrabani, nerazumni, nepovezani…
I još se to traži u folkotekama (diskoteka više i nemamo), na svadbama, na rastavama…
-“Mala kuća i na kući ptičica,
kažu da si neverna devojčica…”
Zamislite koji talenat morate imati da biste napisali ove stihove.
Ja ipak mislim da je to dar od Boga.
Pa cijeli dan i noć da pišem, ne bi mi ovako nešto palo na pamet.
A tek:
-“Kad popijem, oj kad popijem
i zapjevam, Roso.
Neću kući, oj neću kući,
neću ni na pos'o…”
Jedino što je vidljivo kod ovih stihova jesu rime. E, sad, šta se sa čim rimuje, o tome ne bih…
A, silina je to…
Estradu su zaokupili ljudi sa manjkom talenta i viškom para.
Vojska silikona maršira zvjezdanim stazama.
I ne može svako biti zvjezda.
Pa, moliću lijepo…
Prvo moraš imati stilistu, pa silikone (naprijed ili nazad, ili u usnama), pa umetke u kosi, pa biti plavuša, biti nabildan, imati tupe (ako si ćelav), ošišati se na ćelavo (jer, pobogu, to je in)…
Svaka kocka, hoće da se bocka…
Svaka boba, hoće da se proba…
Pa, znate li vi koliko je truda i ulaganja potrebno za sve to?…
Ali, skidam kapu…
Duboko se klanjam…
Jer, da znam da ne znam da pjevam, ne bih pjevala ni kada sam sama u kući, a kamoli na sceni.
Ali, kod nas može sve. Sve dok se vrte:
– gaćice, brushalteri, bokserice, a Bogami i tarzanke…
Svi su zaobišli red kada je Bog dijelio talenat, a opet im je, s druge strane dao hrabrost ko nikome da izađu pred masu i pride je zavedu…
Ceca, Seka, Miki, Ciki, Viki, Sneki i naravno, Džej…
-“Narodnjaci, sve vam je u šaci…”
Nataša Karić-Vidović