Danas je naš dan, Dan žena. Rekla bih ispričana priča, ali nismo došli ni do pola…
Ako će me ko pitati šta to želimo? Neka stane i kod same pomisli postavljanja takvog pitanja…
Ti muškarac, pomisli na svoju majku, sestru, kćerku, suprugu, unuku, svoju učiteljicu, dragu komšinicu, pomisli na svaku ženu koja ti je u životu predstavljala bilo šta i koja ti predstavlja.
Svaki put kad odlučiš biti nadmoćan, dići glas protiv naših prava, tu svoju ruku spusti, ukoliko ona ne znači podršku porodiljama, materijalnoj pomoći za vantjelesnu oplodnju, bolje zdravstveno osiguranje, jednake plaće, radni staž, tretman(bez mobinga), pozicije, kvote…sve ono što ti je dosadno slušati u medijima, pa od onih „dosadnih“ ženskih udruženja, udruženja za ljudska prava, poruka međunarodnih institucija kako kaskamo u ženskim pravima…
Ti, muškarac, koji izgovoriš rečenicu ovo je patrijarhat, ti se povuci, sakrij u mišju rupu, ali ne izgovaraj je…
Sjeti se ko te rodio, hranio, njegovao, odgajao, prao ti i peglao, milovao po kosi kad nisi mogao zaspati, čekao te noćima iz grada, pravio ti pomfrit u ponoć, ko bi disao za tebe da ikako može..
Sjeti se i dalje i još dalje, do beskraja, do prave istine. Ako je ne vidiš, u velikoj si zabludi ti muškarac i život će ti proći u mraku.
Sretan nam praznik drage žene, nismo ni na pola puta, ali istrajat ćemo.
Snaga je u ženama.
P.S. Emancipaciju žena nije pratila emancipacija muškaraca. Ovo je brdoviti Balkan.