Kad ti Ibrahimovca sa čo'jekom dođe na sijelo zaboraviš gdje se nalaziš. Sat nikako da prođe. A prođe i po dva tri sata. To k'o ljepilom se uhvadi za minder pa nikako da pođe. Pa moj sine kad krene da pretresa mahalu. Aman nikad stati. Ne d'o bog da koju avliju i kapiju preskoči. U svaku zaviri pa po istilahu na tenane svaki detalj opiše. Sav se insan preznoji dok dođe do glavne teme. A teme niđe, već sve zbrda zdola. Još ako povede djecu sa sobom. E onda samo možeš ograisati. U kraj im ne možeš stati samo gledaš koji zijan će napraviti. Sad su u sobi, sad na ganjku, sad otvore šporet pa mašicama nešto mlate, sad izvuku lugaru, pa skoče na mindere, pa obore heklanje, pa prevrnu sa stola čašu ko kad je usko između, pa počnu pjevati, pa te zapitkuju, pa otvore frižider pa zatvore, a na njemu tv ljulja se samo gledaš kad će na podu završiti… Elem nit’ znaš u koga češ gledati a ni koga slušati. Oči ti se same kolutaju pa se učini ko da ćeš u bandak pasti. I jedva čekaš da više pođu. A kad pođu nikad otići. Još po pola sata na vratima vazi. Pa siđe niz par basamaka pa se opet vrati ko da ti još nešto istiha kaže, ko biva da ne bi ko čuo. Pa se Ibrahim unezgodi valjda i njeg’ srklet obuzme. Pa konta de više da krenemo i počne ko pokretna traka ponavljati
– Eh eto halalite, pa dođite.
– Hoćemo Ibrahimaga, dođite i vi.
– Doćemo, al nemoj da je i vama mrsko.
– Hoćemo doćemo, samo da nađemo vremena.
– Nemojte šta zamjeriti i fala vam.
– Ma nema se šta zamjeriti, fala vama što ste došli.
– Dođite, ne čekajte da mi dođemo. I poselami Avdu kad ga vidiš.
– Hoću samo dok ga vidim, eto pa hajd…
– E hajd pa dođite, baš bi nam bilo drago.
– Hoćemo doćemo i nama je.
Sva sreća pa dođu urjetko. Mada ti haman godina treba da ih zaboraviš.
I samo čekaš da se svi razđu pa da se sam sa sobom malo našutiš.