Piše: Zoran Janković
Poslije duugoog, duuugooog, i plodotvornog bitisanja na ovozemaljskim poljanama, Dragan Davidović nađe se pred Svetim Petrom. Nije bio baš voljan da mu se desi ta glupost, ali nije imao izbora. I oni moraju tamo, potpuno isto kao i mi – sirotinja. Iako neupitan ovaj odmah poče da obrazlaže svoj životni put:
– Znate, ja sam bio ministar vjera u svih pet vlada Radovana Karadžića. Vlast, nije šala! Takoreći – kolege smo! Mnoge zalutale ovčice vratio sam u Vaše stado! Onda sam bio i direktor SRNE, i nisam dao da ona novinarska pogan piše šta im se prohtije. Jok! Oni nisu normalni ljudi. Kakvi su pisali bi i protiv Milorada Dodika i protiv mene. Ma i protiv Vas bi oni pisali, samo kad bi vidjeli da ne radite pravo. I kad bi im ja to dozvolio; ja, moja žena i Dragan Jerinić. Takvi su novinar, znam ja njih k’o zlu marku, dolar, evro i liru (ne liru, otkud mi to, lire ne primam!). Jok, more, morali su oni pisati kako sam im ja govorio. Ko nije slušao dobijao je otkaz. A ja sam, za takav svoj rad, odlikovan više puta. Jednom su me odlikovali i ovi Vaši: Srpska pravoslavna crkva dala mi je Orden Svetog Save prvog reda. Tako da, i ovdje, ne prihvatam ništa ispod direktorskog zvanja. I od Vas očekujem da me tako namjestite, a ja ću Vam već znati uzvratiti. Stostruko. Ja sam, znate, po zanimanju – direktor, ništa drugo ne znam raditi; ja sam Vam, de fakto – umjetnik u osvajanju i zadržavanju direktorskih fotelja.
– Da, daaa, doobroo, doooobrooo. – nezainteresovano je odgovarao Sveti Petar, sve gledajući negdje dole, iza i ispod Draganovih leđa.
– Znate… ja sam bi dugogodišnjim direktor RTRS-a, u svim vladama Milorada Dodika. Da nije bilo mene Republika Srpska izgubila bi sve nadležnosti; da nije bilo mene oni klošari od novinara pisali bi šta im je volja, pa bi nestala Republika Srpska. Ja sam zaslužio da idem u raj! – koristio je Davidović sve persuazivne alate koje je naučio u dugodišnjoj karijeri posvećenoj ubjeđivanju drugih da ne vjeruju svojim očima nego objektivima kamera RTRS-a. I, zaista, bio je više nego uspješan u tome. Javnost Republike Srpske odavno je pretvorena u stado koje bleji onako kako mu „čobanin“ kaže. Velikom dijelu tih marifetluka Dragana je naučila supruga mu Mirjana. Ma ne Mirjana Marković, šta vam je, ne budite neozbiljni, to je Miloševićeva žena; nego Mirjana Kusmuk, Davidovićeva supruga (vidi stvarno: otkud to da ove žene ne nose prezimena svojih muževa!?).
– Ovako, Dragane: kod nas je, po modelu Milorada Dodika, uvedena demokratija i potpuna sloboda izbora. Evo pogledaj! – reče Sveti Petar i pomjeri jedan paravan iza koga se pojaviše na stotine uključenih monitora. U sredini nalazila su se dva najveća. Natpisi ispod njih privukoše Draganovu pažnju. Ispod jednog pisalo je „raj“ a ispod drugog „pakao“. Ni sam ne znajući zbog čega niti kako, Davidović prvo baci pogled na monitor koji je emitovao program „live“ iz pakla.
Četvorica likova u odijelima (original) „Armani“ igrali su poker. Pušili su ručno motane kubanske tompuse, a pred njima je bila gomila zlatnih poluga. U susjednoj prostoriji tipovi su sjedili za šankom i cirkali najskuplji i najstariji škotski viski, dok su im u krilima sjedile ljepotice kakve do tada nije ni vidio. A vidio ih je mnogo. Ljepše čak i od Željke Dragičević. Kamera (valjda ona sa kranom), dalje odzumira ovaj kadar i uhvati znatno širi plan, na kome se vidjela i ulica. Upravo u tom momentu neki dasa, čini mi se ministarski sin koji je isto ovo radio i dok je bio dole, vozeći „dvjesta na sat, uuu krivinuu“ „poršeom kajen“ zakuca se u jedan zid. Skupi automobil odmah eksplodira a i čovjek u njemu nastrada. Bezbeli! Već u sledećem kadru isti taj vozač, čio i zdrav (pa šta se čudite, zar ste izgubili nit priče, on je već – mrtav), samo pređe u „lamburđini aventador“, dade gas do daske i odjuri niz ulicu. Redom gazeći „po ljudima i cvijeću“. Kamera odšvenka lijevo, do jednog šatora. Ispod se čula gromoglasna i grozomorna muzika: „Ideeee Mileeee autoputem Banjaluka Gradiška…“ Pjevao je Milorad Dodik, kolo vodio Aleksandar Džombić, a oznojenih i ozarenih lica igrali (mu) redom ministri… Ma, u najkraćem: „Koka kola marlboro suzuki, diskoteke gitare buzuki, to je život to nije reklama, nikom nije ljepše nego nama!“
Davidović brzo pogled prebaci na monitor sa „live“ prenosom iz raja. Kadar je bio širok ali statičan (već je razmišljao kako će, čim ga i ovdje imenuju za direktora TV-a, režiseru odbiti od plate zbog nedostatka dinamike i invencije u snimanju). Nepregledna plaža na kojoj su ispod nepreglednog niza suncobrana sjedili nepregledni preplanuli ljudi i pijuckali one koktele sa “kišobrančićima“ u čašama. Ma… dosada prava. Jednom rječju – smor. Da više ne opisujem. A i nema se šta opisati: to je – to. Samo u to možeš gledati. I na kraju prenosa napišu ono „The end“.
– Jel’ stvarno mogu da biram gdje ću? – upita Dragan Davidovć Svetog Petra.
– Zar ti ja ličim na nekog neozbiljnog dole-vašeg političara, pa da obećam i slažem!? Ako sam rekao možeš onda – možeš. Samo pazi, nije to kao dole kod vas, kad jedna partija izgubi vlast vi samo pređete u onu koja je dobila izbore. Ovdje toga nema. Kad jednom izabereš izabrao si za sva vremena. Povratka ti tema! Reče Petar.
– Ma neka nema, hoću ja u pakao. Meni je ono u raju dosadno, u paklu je mnogo interesantnije. A i tamo mi je sva raja. Hoću u pakao!
– Da li je to tvoja definitivna odluka? – upita Sveti Petar.
– Definitivna! – odgovori Dragan.
Dođoše dva (Bože mi oprosti) anđela i odvedoše Dragana do jednih vrata. Ogromnim ključem otključaše vrata i ubaciše ga unutra. Zaključaše vrata i pobjegoše glavom bez obzira. I ne okrenuvši se.
Kako uđe Davidović u pakao neko ga odmah, još sa vrata, odalami metalnom bejzbol palicom po glavi. I dok je ležao ošamućen derani mu oteše sve pare iz džepova. A bilo ih je puno. I para i džepova. Preteklo što od izgradnje što od opremanja RTV doma. Neko ga uhvati za prsa i pootkida mu ordenje: Orden Njegoša trećeg i drugog reda, Orden Svetog Save prvog reda i, njemu najdraži, Orden zastave Republike Srpske sa srebrnim vijencem kojim je (njegov) predsjednik Rajko Kuzmanović onomad odlikovao RTRS dok je Davidović direktorovao (otkud li mu toliko ordenje a da cio rat puške u ruke nije uzeo!?); ne samo da odnesoše ordenje nego mu pokidaše i odijelo „Kitonov tretman“. Naiđoše gubavci i ostatke skupoga odijela pocijepaše; dobar štof za previjanje rana: „grdnoj bi ga rani privio“. Car (pardon, ma šta mi je danas) Dragan osta – go. Uto naiđe neki crnac sa „palamarom“ od tridesetak cm i, da prostite, nateže ga. Davidović zapomaga koliko ga je grlo nosilo:
– Petreeeee, oooo Petreeeeee (zaboravi ono – Sveti), pa šta je ovo, Petre, nismo se ovako dogovorili. Ovako nije bilo na TV-u!? Vraćaj me naazaaaaad!
Iz režije se začu odgovor:
– E, moj Dragane, i mi svoj RTRS imamo! Kako ti je-tako ti je, povratka ti nema! Izabrao si jednom za svagda!