Hajde da se kladimo… Mnogo je prilika u kojima slušam ovu rečenicu, međutim, prošle sedmice sam ostala u šoku. Nakon završenih obaveza idem u šetnju sa svojim dragim a ispred nas idu (vjerovatno) otac i sin. Dječak nema više od 15 godina. Čovjek drži tiket u ruci i objašnjava sinu zašto je kvota na ovaj par tolika, a na drugi manja ili veća. Govori mu da se tako može zaraditi lak novac, i da ti za sve treba samo malo sreće. Smiješno? Meni nije!
U mom gradu se zatvaraju knjižare a otvaraju kladionice. Djeca svoj džeparac troše u kladionicama iako im je klađenje zakonom zabranjeno. Da znam, kao da je bitno što je zabranjeno, ionako voliko kršiti sve moguće zakone. Ne znam šta je gore, to što se djeca klade, što ih roditelji uče da je tako lako zaraditi novac ili što odrasli ljudi uništavaju porodicu radi ovog poroka? Pa da krenemo redom.
Na vratima kladionice velikim slovima ili velikim znakom stoji da je klađenje maloljetnim osobama zabranjeno. Dijete od 14-15 godina otvara ta vrata, uzima novac i uplaćuje tiket. Teta koja radi u toj kladionici uzima novac od tog maloljetnika i kuca mu tiket ili listić za bingo. Ko je sad tu lud? Zašto se ovaj problem ne riješi? Zato što smo mi društvo kladioničara!
Mene su roditelji vodili na izlete, učili me da je znanje moć i da što više ulažem u sebe više vrijedim. Šta učimo našu djecu? Jedan otac uči sina da prepozna dobru kvotu, da zna sistem klađenja. To je bitno. Što više uložiš veća ti je isplata. Ne treba tu neko znanje, potrebno je samo malo sreće. Ne čudi me to, ipak smo mi društvo kladioničara!
Prošle godine u ovo vrijeme išla sam u tržni centar. Na samom ulazu stojala je žena sa bebom u kolicima. Jedan ljubavni par bio je pored nje. I tako u prolazu (a to mi je mana, volim sve da vidim i čujem. KRIVA SAM) čujem njihov razgovor. Muškarac je pita za muža. “Gdje je XY šta radi, zašto nije izašao sa vama?” “Ma kakav on. Ništa ne radi, eno ga prati tikete. Samo mu je bitno da ima para za pivo i kladionicu. Nije ga briga imamo li mala i ja šta jesti, imam li da joj kupim pelene.” Da znam. I ja sam osjetila gađenje prema njemu. Ali ne razumijem nju. Zašto živiš sa osobom koja ima tako opak porok? Ne neće se on promjeniti. Da je to želio mogao je, ali nije. Zamislite vi sada tu situaciju da imate dijete i imate muža koji novac troši na poroke. Mnogo je takvih.
Zašto smo društvo kladioničara? Zato što sebi ne priznajemo da imamo problem. “Kladim se da mogu bez kladionice.” Tu sve počinje i završava. Jednostavno smo programirani da se kladimo, nije bitno šta je ulog. Riječ ili novac. Tako iz dana u dan. Onda muževi ostaju bez supruge jer ona više ne može da podnese težinu poroka. Djevojke odlaze od takvih momaka, jer ne žele da svoj život provedu pored kladioničara. Djeca svoj đeparac troše na tikete, pa onda ne nauče vrijednost novca. Umjesto toga nauče da je laka lova najbolja lova. Da, mi smo društvo kladioničara.