Dragi druže Milov Posilni

Edicija „Pisanje uz vjetar“

Pismo broj 2.

Dragi druže Milov posilni „Сергей Иванов“:

Zovem se Zoran Janković. Stanujem u ulici Srpske sloge br 27. u Rogatici. RS – BiH. Broj mog mobilnog telefona je 066/379-602. Časni sam učesnik otadžbinskog rata u kome sam dva puta ranjen. Tu sam – gdje sam, to sam – što sam.

Za Vas ili za bilo koga drugog. Ko želi da me potraži, iz bilo kog razloga. Ako me ne nađe(te) kod kuće, ako sam trenutno odsutan, neka sačeka. U kući, neće valjda pred kućom. Domaćinska je kuća. Dobiće i posluženje. Ima se i pojesti i popiti, a naviklo se i počastiti putnika-(dobro)namjernika. A i onog drugog. Isto tako „počastiti“!

Za razliku od Vas sve što u životu uradim, učinim pod vlastitim imenom i prezimenom. I stojim iza toga. Ovakvo moje ponašanje ima i svoju cijenu koju plaćam. Debelo i svakodnevno plaćam, ali sam spreman na tu cijenu. Spreman i ponosan. To su odlike zrelog čovjeka. Moje dosljedno ponašanje ima i svoj naziv. Zove se kratko – hrabrost.

Ljude koji atakuju na druge krijući se iza tuđeg imena (pa još iza imena ruskog vice-premijera!?) zovu sasvim suprotno od toga. Zovu ih – kukavice. Čak i još ružnije. U mom kraju ih zovu „jajare“; žene sa testisima, a bez „onog“ iznad! Može i muškarac bez „onog“ ispod!

Kažete da sam „zavidni debil“. Ovaj „debil“ ima, na magistarskim studijama, prosjek ocjena 9,00. I namjeru daljeg bavljenja naukom. Može li to „debil“. (Izvinjavam se ljudima sa posebnim potrebama).

Novinarsku karijeru počeo sam radeći vremensku prognozu, bio novinar-saradnik, novinar, urednik, samostalni urednik, glavni i odgovorni urednik, direktor medija… a svo to vrijeme nikad nisam bio član niti jedne političke partije. Sve u životu postižem vlastitim trudom i radom.

Spomenuste savjetnike predsjednika. Vi, ne ja. Inicirali ste me, time, da kažem sljedeće: neki od trenutnih savjetnika predsjednika prvi put u životu su (baš) sa mnom ulazili u TV-studio! Niste znali? Sad znate! I to su ulazili tresući se kao list na jasici, i držeći se za moju desnu ruku. Tako da mi je ostala povelika modrica. Mogu reći, dakle, da su novinarski prohodali zahvaljujući meni. I kažem to. A ne tražim (im) ništa zauzvrat.

Ne zavidim im na savjetničkoj sinekuri koju primaju, jer su je platili gubitkom subjektiviteta i ličnog identiteta. Od mene su učili nešto sasvim suprotno. Ovako su postali krpe od ljudi. I to one krpe koje se bace poslije upotrebe (živi bili pa vidjeli). Novinarsko zvanje zamijenili su zvanjem ulizica, čankolizaca, podrepaša i udvorica. Profesionalnih. Ne bih se mijenjao sa njima ni za šta na svijetu. Čak ni za cijelo bogatstvo Milorada Dodika. Ono ogromno; i što se zna i što se ne zna za njega!

Lažem li? Ne, nikako – ne! Nedavno sam imao ponudu da budem “prime manager“ jedne od vodećih firmi iz oblasti turizma u BiH. Plata 2.000 KM, smještaj, hrana, i dva puta sedmično službeni automobil da me vozi kući. Plus procenat od porasta prihoda. Ponuda kao u latino-seriji. Čim mi je predočeno da se od mene, zauzvrat, očekuje članstvo i aktivizam u jednoj političkoj partiji – odbio sam. Bez razmišljanja. Toliko o mojoj „zavidnosti“ bilo kome ko se prodao politici.

Kažete da sam „lijen i neću da radim“!? Ha, ha, haaa… Pa ovaj „lijeni neradnik“ porodicu (trenutno) izdržava upravo radeći najteže fizičke poslove na porodičnom imanju (vidite li kako lupate gluposti i neistine! Nađite jednu-jedinu neistinu koju sam ja iznio i odmah ću se izviniti. Jeste li Vi spremni na takvo što?) Danas sam npr. orezao više od 200 šljiva, jabuka i krušaka u porodičnom voćnjaku (a šta ste Vi danas uradili „dragi Serjoža“?). I još, pri tome, sušio meso i šarane u pušnici. Sutra su Djetinjci a prekosutra Nikoljdan. Poslije praznika nastavljam sa poslom. Ako me snijeg ne spriječi.

Nije meni tata-Milorad dao tri miliona, a drugi izveli radove u voćnjaku. Svako stablo podgojio sam od prutića do prvog ploda. Kalemio, presađivao, zalijevao, okopavao, orezivao, gnojio, krečio, prskao… Sve svojim rukama. Žuljevitim. Moj pokojni otac (Bog da mu dušu prosti i pomiluje) i ja. I žene nam. A bogami i djeca.

Moja supruga i ja imamo dva fakulteta i jedno naučno zvanje. A, zbog takvih kao što ste Vi i Vaš Milorad Dodik: muzemo krave, plastimo sijeno, orezujemo ovcama papke, dajemo injekcije, telimo i jagnjimo, vozimo radne mašine, oremo, kopamo, ručno tovarimo stajnjak… Pošteno i časno. I opet se nađe neka „šuša“ da mi kaže da sam, eto, „lijen i neradnik“ i da će zbog ovakvih kao ja „naša zemlja propadati“! Propada ona zbog Dodika i dodi(c)kića i „Sergeja“ a stoji na leđima ovakvih kakva je moja malenkost. Volim svaki dan u godini po pet puta pasti ničice od umora, na vlastitom imanju, nego jednom kleknuti i moliti. Bilo koga za bilo šta. Posebno ne političare, te kancere na zdravom narodnom tkivu. I ostale njihove zloćudne priraslice od kojih će nosilac neminovno umrijeti.

Kažete i da sam „paćenik“. Ako je to sinonim za „radnik“, „trudbenik“, onda jesam: paćenik sam. I to veliki. Ako ste pod „paćenik“ mislili „sirotinja“ grdno griješite. Ja sam četvrta generacija (toliko se pamti) u porodici u kojoj svi rade, kuće, pridonose sa svih strana i svjetskih meridijana (Evrope, Australije, Afrike, Amerike…); niko ne raznosi, ne drogira se, ne puši, ne pije, ne kurva, ne kocka, ne dangubi po kafanama i partijskim sastancima… Imam na štednoj knjižici, u nekretninama i pokretnostima, u toru i oboru, u bačvi i naćvi, u garaži i stalaži, u srcu i duši, u glavi… a od države ništa nisam dobio. Ništa! Niti sam išta tražio. Čak sam i vaučere odbio. Nisam izvršio ni boračku kategorizaciju. Ne treba mi ništa od države. Ovakve kakva jeste. A vi ste je takvom načinili. Malignom!

Eto-zato se ja ne bojim Milorada. Ni Miloradovog Milorada ni njihovog „Sergeja“. I gadim se svih vas koji „jedete hljeb tuđim zubima “, govorite tuđim riječima, i mislite tuđom glavom. Užasno gadim.

„Dragi Serjoža“ kažete i da sam „pokušao biti zanimljiv“ i da bi mi to pošlo za rukom „ako bi ovo pismo čitale budale“. Vi ste ga pročitali, zar ne? I Vi i Vaši prijatelji i najveći dio članova SNSD-a. Koliko čujem (novinar sam, imam svoje izvore informacija) i skoro svi rukovodioci Dodikove predatorske, privatne stranke. Time ste dokazali da je pismo zanimljivo a, po vašim tvrdnjama, dokazali ste i ovo drugo. Kako ne kontate, pa ovo: „ako bi pismo čitale budale“! Vi ste to rekli, nisam ja! Oho Vam se od Šefa!

S poštovanjem, Zoran Janković

P.S. S obzirom da su odnosi sa javnošću (public relations – PR) oblast kojom se bavim na nivou naučne spoznaje nije mi bilo nimalo teško izvesti zaključak da je Vaša čankolizačka polemika sračunata na to da se dodvorite Miloradu Dodiku, ne bi li Vas negdje namjestio da primate dobru platu (sinekuru) a da ništa ne radite. Ili je to već učinio pa „grizete“ braneći poziciju. Providno Vam je to! Providno kao „firanga“!