Bilo jednom jedno stado ovaca. Živelo je u toru koji je stalno bio razgrađen sa poneke strane, te su ga vukovi iz okruženja napadali i provaljivali… Ali nisu samo vukovi bili krivi: i ovce su bile nesložne, o svemu su imale podeljena mišljenja. Jedne su tvrdile da je bolje da ih šišaju na istoku, a druge opet da su na zapadu modernije frizure.
Što se muže tiče, takođe nije bilo sloge. Na istoku (kako je deo stada tvrdio), sir se pravio na tradicionalan način i samim tim je bio ukusniji, ali drugi deo stada je tvrdio da na zapadu postoji bolja tehnologija i kontrola kvaliteta proizvoda…
I tako, koškanje oko svega.
Kao što rekoh, vukovi iz okruženja stalno napadaše stado, odvodiše ovce na klanje, neke i same napustiše tor u potrazi za boljim pašnjacima: naročito one mlađe. Malo-pomalo u toru je bilo sve manje jaganjaca. Ostale su samo matore ovčurine i ovnovi (bušture, kako naši seljaci kažu). Od njih nikakve vajde. Vuna olinjala, mleko načisto nemasno, a o mesu da se ne priča, žilavo do zla Boga.
Ali te bušture su u toru vodile glavnu reč. A ovce, ko ovce: kad jedna krene, sve za njom – pa makar i u ambis.
Od retkih mlađih ovnova, jedan se posebno isticao sa svojim idejama i ambicijama. Voleo je da skita van tora, čak se i sa vukovima u šumi sastajao i dogovarao o tome da budu dobri prema stadu, što ovi javno i obećaše. Međutim ko da im veruje?! Vukovi su to, menjaju dlaku, ali ćud nikako.
Ipak, upornost mladog ovnića je za svako poštovanje!
On takođe tvrdi da na jednoj zapadnoj planini postoje čobani koji imaju jedan veliki tor sastavljen od raznih rasa ovaca i da su u tom toru one sve složne i da uživaju: Jedu nabolju zob i pasu najbolju travu. A i šišaju ih po sopstvenoj volji.
To zvuči malo čudno kada o tome govori baš taj ovnić, jer je on do skora zagovarao potpuno drugačije viđenje dešavanja na zapadnoj planini. Govorio je da tamo ne šišaju, nego da deru kožu, da kolju i da su krvoločni i sve tako. Ma da se čovek naježi.
Mada, možda ja to ne razumem. Možda to nije ta planina, veliki je zapad, možda je neka druga.
Sve u svemu, poenta je u promenama.
Ovnić je zaključio da treba da se menja svest među ovcama. Da one treba više da daju mleka i vune, a i mesa. Ali treba malo manje da pasu i moraju obavezno da preskoče zob, jer ona se vari malo teže.
Ima tu logike. Preživari imaju specifičan probavni trakt, ali to je tema za neku drugu priču. Promene, promene i samo promene! I ovnić se promenio. Valjda da bi dao primer. Ne druži se sa glavnim matorim ovnom predvodnikom, ili je druženje sveo na minimum. O jednom starom ovnu koji se odavno izgubio – da i ne pričamo. On je produkt ekstenzivne poljoprivrede, a to je zastarela tehnologija….
Pored toga što je ovnić promenio društvo, promenio je i retoriku: više ne bleji u prazno i brzopleto, nego natenane, svaki put zastane pa promisli, ma svaka mu je na mestu. Promenio je i ovčicu sa kojom je bio intiman . O ubeđenjima da ne govorimo: nekad je pasao samo na pašnjacima koji su bili okrenuti ka istoku. „Sa te strane izlazi sunce“, govorio je „i trava je ukusnija“. Danas smatra da je na zapadu zrelija trava i hranljivija. Valjda zbog toga i treba manje da se pase… nisam siguran.
A da, da ne zaboravim:
Bio je jedan deo tora koji su vukovi najviše napadli. Poharan je bio načisto. Iz njega su sve ovce morale da pobegnu, inače bi nastradale. Ovnić se zdušno zalagao da se on popravi i da se obezbedi kako bi se deo stada vratio nazad. Međutim, u skladu sa promenama shvatio je da je njegov tor ionako veliki, da mlade svojeglave i neposlušne ovce ionako odlaze iz tora, da matore iznurene i bolesne umiru, te mu taj deo ne treba i na kraju je digao ruke. A ovce ko oce, gledaju u ovnića kao u televizor i bleje. I treba, šta one znaju šta je za njih bolje. Tu je on da misli.