Моја пријатељица ме назвала јучер, сели се, самохрана је мајка са троје деце, добила је нови посао у школској кухињи, али у другом граду и држави.
Сада нећемо више разносити новине у пола три ноћу кад цели град спава, али радујем се да је као самохрана мајка имала предност за нови посао, сада ће спремати ручак и својој деци у школи и виђати их док се играју у школском дворишту јер док је разносила новине ноћу морала је спавати током дана.
Самохрана мајка како то храбро звучи, али колико труда стоји иза једне мајке то ретко тко зна.
Пријатељица се вратила у Београд, свој родни град, чак је добила и нови стан у центру Врачара од градоначелика, опет је имала предност као самохрана мајка и РОМКИЊА, добила је и средства да потпуно опреми стан, једна друга пријатељица ми рече да је њој град поклонио сву неопходну беби опрему кад је добила прво дете.
Моја пријатељица иако је Ромкиња ишла је на факултет, али се удала и отишла из Београда у други, мањи град где је била домаћица, све док муж није пронашао млађу.
Ја чак не бих рекла пронашао другу, пре би било да га је друга завела јер је он био спортиста на гласу, и често је путовао по свету.
Пријатељица је морала да се сналази сама, далеко од свог родног града, било јој је тешко јер није говорила исти језик и није имала никог свога у близини да јој помогне око чувања деце, tек кад је погазила понос и потражила помоћ једне организације у Београду која помаже самохраних мајкама успела се да одмах добије нови посао.
Београд је град познат по томе што у њему има пуно високо образованих Рома, много више него у другим градовима света, зашто једна образована Ромкиња да буде служавка ако може радити сваки други посао као и друге мајке које траже посао преко биро-а за запошљавање?
Моја пријатељица води порекло из једне угледне партизанске породице, отац је остао инвалид након рата, али је сву своју децу школовао на најбољим школама у Београду иако су Роми, а мајка отхранила децу продајући руже на Скадарлији.
Таленат, ах, тај таленат, па тко има већи таленат за музику од Рома, можемо ли замислити свадбено весеље без звука трубе?
Da ли сам причала о једном прелепом месту у Србији где живе Роми у великим вилама, возе луксузне аутомобиле и имају најлепше и највеће свадбе на свету?
Драгиње се зове то село у срцу Шумадији.
Морам споменути да сам ту упознала једну песникињу – Ромкињу, она је певала свиленим тоном своју поезију у врту пуном ружа и мермера, показала ми безброј књига са њеном поезијом, слике са фестивала, и беше у журби тога дана се баш спремала за пут на једну песничку манифестацију, питала ме коју хаљину да обуче да ли једну од белог сатена или другу од плаве чипке са барокним везом, читав ормар је био пун уникатних хаљина, а она их је добивала из иностранства као поклон.
Можда бих заборавила песникињу да нисам и сама писала поезију, можда бих заборавила њен полет и песнички дух, да нисам прочитала једног дана да је нестала током рата на Косову 1999. године, оставила је свој лепи дом, своје беле фигуре анђела у врту, кажу песник не умире док сећање на њих траје, у књигама даље рецитује поему за слободу песникиња Ромкиња!
“Путовала сам и упознала срећне Роме” – Ђелем, ђелем текст популарне песме говори више од речи