Да сам неко – да сам дијете
ЕХ, ДА САМ НЕКО, БАШ СВА БИ ДЈЕЦА,
ВЕСЕЛА БИЛА, СВАКОГА ДАНА,
И НИКО НЕ БИ СМИО ДА ЈЕЦА,
И НИКОГ׳ НЕ БИ ТУКЛА МАМА.
ПРУТЕВЕ, ШИБЕ, И ДРУГЕ СТВАРИ,
ЗА ПЛЕТЊУ КОРПИ, ОДМАХ БИ׳ ДАЛА,
ПА ДА СЕ ЦВИЈЕЋЕ У ЊИМА СТВОРИ,
А НЕ, ДА БОЛИ, РУЧИЦА МАЛА.
ДА ОЧИ СЈАЈА И СРЕЋЕ ПУНЕ,
БЛИСТАЈУ ЗНАЊЕМ У НАШОЈ ШКОЛИ,
ДА ДЈЕЦА НОСЕ КРАЉЕВСКЕ КРУНЕ
И ДА НАС УЧЕ КАКО СЕ ВОЛИ.
И ДА НАМ КАЖУ, ИСКРЕНОСТ, ШТА ЈЕ,
И ДА ЛАГАТИ, КУЛТУРНО, НИЈЕ,
ДА НАС НАУЧЕ, ДА, КАДА ДАЈЕ,
ТО ЧОВЈЕК ДОБРО ПЛАНЕТОМ СИЈЕ.
ЕХ, ДА САМ НЕКО, ЕХ, ДА САМ ДИЈЕТЕ,
СИТНИЦЕ, СРЕЋОМ, ТАД БИ СЕ ЗВАЛЕ,
И НЕ БИ МОГЛИ, ОНИ, ШТО ПРИЈЕТЕ,
ГАЗИТИ ТРАВУ, МРАВЕ, НИ ЛАЛЕ.
У ЈЕДНУ КОРПУ, ЗА РЕЦИКЛАЖУ,
ИШЛЕ БИ ЧИКЕ, А И ТЕТЕ,
КОЈЕ СЕ МРЗЕ И НЕ СЛАЖУ,
ДА НАМ ПРИРОДУ НЕ ОШТЕТЕ.
ПА ДА СЕ ВРАТЕ ЧИСТОГА СРЦА,
У КОЈЕ, МОГЛИ, СВИ БИСМО СТАТИ,
ДА ДУШУ ИМАЈУ, УМЈЕСТО НОВЦА,
И ДА НАМ МОГУ, СВИМА ЈЕ ДАТИ.
ЕХ, ДА САМ НЕКО, ЛИЈЕПИХ ЛИ СНОВА,
ШТО БИ СЕ ПЈЕСМА И ИГРА ЧУЛЕ,
ШТО БИ СЕ СТАДА ЛИВАДАМА,
БИЈЕЛИЛА КАО КАМЕНЕ КУЛЕ.
И, ОПЕТ, ДЈЕЦА, ОД МЛИЈЕКА ЗДРАВА,
ПЕНТРАЛА БИ СЕ ДРВЕЋЕМ МЛАДИМ,
А ЈА НЕ БИХ, ВЈЕРУЈТЕ, СТАЛА,
ДОК СВЕ ГОЛЕТИ НЕ ЗАСАДИМ…
И СВАКО ОД НАС, ЗНАМ, БИЋЕ НЕКО,
У ДУШИ ДЈЕЦА ДОК БУДЕМО,
ЈЕР МА ШТА ИМ׳О И МА ШТА СТЕК׳О,
ОСТАЋЕ ОВДЈЕ, КАД׳ ОДЕМО. За конкурс „Да сам ја неко“