Današnje generacije klinaca čini se, kao da se rađaju sa mobilnim telefonima. Iako zvuči neverovatno, ponekad pomislim da se moje dete od svega osam godina bolje snalazi u korišćenju mobilnog telefona. To naravno ne znači da ima svoj telefon, jer sam ja u neku ruku staromodan roditelj. Svakako mislim da je bolje da se igra napolju, nego da sedi po čitav dan ispred nekog ekrana.
Mada sam dala sve od sebe da ne bude kao i većina ostale dece u tom smislu, čini mi se da nisam baš uspela. Onog trenutka kada je krenuo u društvo, to jest vrtić krenula su pitanja tipa: „Zašto ja nemam ovu igricu?“. A kada je pošao u školu usledilo je pitanje kada će dobiti svoj mobilni telefon? Hahaha…
Telefon kao telefon, vrlo korisna stvarčica, ali šta će njima tako malima telefon? Čini mi se da je ovde svaki komentar suvišan.
Bilo kako bi bilo, tek moj telefon postade neizostavno sredstvo za igranje posle škole. Džaba sam se trudila da objasnim da i nema baš mnogo koristi od igrica…ali, avaj, igra on na veliko. I što je najinteresantnije, počinjem i ja pored svog deteta da igram. Neki od vas će se smejati, a nekima je to dobro poznato. Jer moje generacije nisu odrastale uz igrice…Igralo se u parku: žmurke, lozinke, trule kobile, šugice i još mnogo različitih igara. Sve smo smišljali samo da ostanemo što duže napolju. I neka priča ko šta hoće, ali mnogo smo lepše odrastali nego današnji klinci. Svakako drugačije i bezbrižnije…
A da se vratimo na igrice i telefone…Tako se i ja „navukoh“ na igrice koje igra moj klinac. Pre neki dan, dok mi je prijateljica bila u poseti, uhvatila sam sebe da razmišljam upravo o toj igrici koju trenutno igramo. I, da budem iskrena osetila sam se užasno loše zbog toga. Tek tada mi je bilo jasno šta znače ona razna upozorenja koja sam slušala o stvaranju zavisnosti od interneta ili igrica. Odmah nakon toga smo uveli pravilo da je dozvoljeno samo pola sata igranja igrica u toku dana.
I definitivno daje rezultate…Barem za sada…A ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo kada bi nam se, ne daj Bože pokvario mobilni telefon, pa da moramo da ga nosimo u servis Pretpostavljam da bi nastala panika…Šalim se naravno. Gotovo sam sigurna da bi to itekako bilo dobro za sve. Jer koliko god da nam različiti savremeni tehnički uređaji olakšavaju život i međusobnu komunikaaciju, ponekad pomislim da baš zbog njih ljudi sve manje i manje komuniciraju. Onako u pravom značenju te reči. Sve se svelo na poruke i e – mail – ove, razne društvene mreže i sve što nam nova tehnologija donosi. Naravno ima tu i vrlo korisnih stvari, poput aplikacija za besplatno telefoniranje sa ljudima širom sveta. Od njih zaista ima više štete nego koristi.
Što se mene tiče, ja sam uvek radije za kafu u omiljenom kafiću sa meni dragim ljudima, nego za sedenje ispred monitora. Mada sam svesna da je tehnologija mnoge stvari olakšala, ipak se i dalje trudim da očuvam ono ljudsko. Ne mora baš sve biti automatizovano i „po poslednjoj modi“, u tehničkom smislu. Treba uživati u malim ljudskim zadovoljstvima, a upotrebu tehnike svesti na optimalni nivo.