Napokon sam shvatio zašto smo bili pod osmanskom šapom pet stotina godina. Nisam ja nešto baš naručito o tome razmišljao, ali jednostavno kada živite u Republici Srpskoj, samo vam se javi. Pogodi vas u glavu dok slušajući muziku šetate ulicama, a sa obližnjih bandera i zidova vas posmatraju fluoroscentni likovi premijerke i predsednika sa platkata. Jest da na plakatama naša premijerka izgleda kao Zdravko Čolić sa omota ploče iz 1977,doduše bez šljokica na kompletiću, ali kada plakatu osvetle farovi automobila to tek dobija novu dimenziju. Tada sve sjaji i bez šljokica. Taj sjaj koji me je iznenadna zaslepeo i zbog koga sam obnevideo nakratko izgleda da je upalio neurone i pobudio sinapse koje su dremale u mraku, sve sa onim malim noćnim maskama koje nobles ljudi nose kada pođu na spavanje. Kako to ponosni, "nebeski" narod da je trpeo zlum anadolaca tolike godine? Znam da nismo imali magični napitak koji je druid Panoramix spravljao i zbog koga bi Srbi mogli rukama da čupaju balvane u dokolici između tamanjenja prasića. Verovatno zbog toga što nismo imali druida koji pravi čarobni napitak, nego umesto njega popove koji svete vodicu (od koje ne dobijamo nikakvu moć i ako se mi i dalje do iznemoglosti umivamo svako jutro sa njom dok je ne potrošimo iz one zdelice), smo uvideli da je lakše da naše lične interese ostvarujemo tako što ćemo da pognemo glavu, progutamo ponos i nekome se ulizujemo do iznemoglosti radi naših malih ličnih interesa. Lakše im je bilo da klimaju glavom, dočekuju Mameluke sa osmesima i daju im decu, nego da dignu glavu i da se kidaju sa anadolcima braneći i svoju decu i svoj ponos. Uvek je tu bio Vuk Branković kao glavni okrivljeni za izdaju. Plemić koji se hrabro borio i koji je sa suzama napustio bojište kada je video da je sve gotovo. On je bio kriv za sve. Što da se srpski narod diže i buni kada ga je izdao jedan od plemića. Na kraju krajeva ta deca su išla u inostranstvo i bolje im je tamo da voze kamilu nego ovde da čuvaju kravu, a mi ćemo za sve naše jade da okrivimo onog bednog izdajnika Vuka.
- Jeste čuli da se vratio mali Dimitrijev sa privremenog rada u Turskoj??
- Jeste, jeste!
- Pun kao brod, vozi dvogrbu kamilu i gradi ogroman most U Višegradu.
Sve su Srbi stoički podnosili, od prava prve bračne noći do odvođenja dece u inostranstvo, dok se ne pojavi veliki i hrabri Karađorđe. Čovek htede da nam vrati ponos, da nam oslobodi zemlju i šta bi ?
Pa svi znate, grunu ga kum Vujica tradicionalnim srpskim oruđem na spavanju. Što je najzanimljivije taj čovek se veoma retko spominje kao izdajnik, a ako se i spominje svakako se to radi u dosta manjoj meri nego Vuk. Vuk je ipak Vuk.
Sve je ovo isto i danas. I danas je lakše da sa klimanjem glavom i širokim "Kalgon" osmesima dodvoravamo političkoj eliti ne bismo li šta ušićarili, nego dići svoj glas, a bogami i govnavu, motku i tražiti svoja prava dostojanstveno kako doliči "nebeskom" narodu.
Izgleda jedino da smo mi nebeski narod zbog toga što se ponašamo kao da smo pali sa Marsa. U stanju smo da se mrzimo i svađamo sa svojim najbližima zbog tuđih ideala i tuđeg bogaćenja jer ćemo zbog toga nešto sitno ušićariti.
Anadolci su po svom dolasku odmah shvatili da je Srbima lakše uterati neomašćen kolac u dupe nego bilo šta u glavu, Dodik i Špira su to samo prepisali. Problem je kako će vladati pet stotina godina. Ima rešenje i za to. Možda uvedu u narednom mandatu danak u krvi pa iz dece budu uzimali koštanu srž da prave kremice za podmlađivanje. Doduše nemojte da se sekirate barem ne mogu uvesti "Prima Nocte", jer njima dvojici više ne pomaže ni tradicionalna kineska medicina sve sa kljovom nosoroga.
Nego 12-og kleknite i opet ih zaokružite iz dva razloga. lakše je tako nego menjati stvari, a i da ima na čija leđa da se popne Špire da bi glasao sam za sebe pošto onako mali ne može da dohvati ni olovku sa stola.
