Neki dan, dok sam prčkala po knjižari uvjerena da neću kupiti ništa, naiđem na knjižicu od sto dindži kojoj na koricama piše:
“SAMOKUVAR
Zdravica uz Ljudožderski kuvar Milo Rada
(može biti i recenzija)
Gore glavu! Nema, u ovome času, na čitavoj kugli zemaljskoj knjige koja donosi više optimizma i koja čoveku vraća veru u samoga sebe….”
Tu i tad shvatih da je to knjiga za mene. Sepulveda je došao kasnije, mada sam ga uzela nevoljsko s obzirom da mi je nagoviješteno da će biti smrti među ribama i da hepienda nema.
Iskoristiću priliku da podijelim sa vama šarmantan odlomak i simpatičan recept koji me je naročito dojmio:
“Provincijalni prdeži
Iskusni nam tvrde da ovi prdeži nisu tako izveštačeni kao pariski gde se u svemu cepidlači. Oni su bez ikakvog kićenja, potpuno prirodni i imaju pomalo slankast ukus kao ostrige. Oni prijatno izazivaju na apetit.
Bračni prdeži
Na osnovu izjava jedne poznate domaćice iz Peterburga, ovi prdeži imaju odličan ukus dok su sveži i da ih sa zadovoljstvom možemo krckati dok su topli, ali da izgube ukus čim postanu bajati i da tada podsjećaju na pilule koje uzimamo samo kad moramo.
Devičanski prdeži
Sa amazonskih ostrva stiužu nam vesti da su prdeži tamo veoma ukusni i veoma traženi. Kažu da se ta vrsta nalazi samo tamo, ali mi u to ne verujemo. Ipak, priznajemo da su ekstremno retki.
Prdeži prekaljenih ratnika
Pisma koja stižu od opsade Konstatinopolja saopštavaju nam da su prdeži prekaljenih ratika strašni, da ne valja kad ih osetimo previše izbliza, da su, kako se priča, stalno u oklopu i da im treba prići samo sa floretom u ruci.
Prdeži gospojica
To je izvrsno posluženje, naročito u velikim gradovima gde se jedu kao biskvit sa mirisom pomorandže.
Prdeži devojaka
Kada su sazreli, pomalu imaju sanjalački miris, što veoma laska istinskim poznavaocima.
Prdeži udatih žena
O ovim prdežima mogli bi dugo da pišemo, ali ćemo se zadovoljiti zaključkom autora i reći da su to, po njemu, prdeži “koji imaju ukusa samo za ljubavnike i da muževi u njima ne vide ništa naročito.”
Prdeži građanki
Građani Ruana i Kaena poslali su nam dugo pismo u vidu disertacije o prirodi prdeža njihovih žena: rado bismo zadovoljili i jedne i druge prenoseći tu disertaciju naširoko, ali nam to zabranjuju okviri koje smo u ovom delu postavili. Reći ćemo, uglavnom, da je prdež građanke jedan dosta dobar miris, pod uslovom da je bucmast i dobro pripremljen i da, u nedostatku boljeg, sasvim lepo može da zadovolji.
Prdeži seljanki
U odgovor nekim zlobnim šaljivčinama koji su izgubili ugled, iz okoline Orleana nam pišu da su ti prdeži veoma lepi i veoma zgodni: iako su pripremljeni na seljački način još uvek su veoma dobrog ukusa i uveravamo putnike da je to za njih vrlo dobar zalogaj i da sa sigurnošću mogu progutati svako govno.
Prdeži pastirica
Pastirice iz doline Tesalije mišljenja su da njihovi prdeži imaju istinski miris prdeži, to jest da se osjećaju na divljinu prirode jer su nastali na zemljištu na kojem rastu samo aromatične biljke kao što su majčina dušica, majoran, itd. i da misle da se njihovi prdeži razlikuju od onih koje ispuštaju ostale pastirice rođene na nekultivisanoj zemlji. Jasan način za raspoznavanje, koji ne vara, je da postupimo kao što obično radimo kada želimo da se uverimo da li je zec šumski ili domaći, to jest da onjušimo posudu.
Prdeži starica
Trgovina ovim prdežima je tako neprijatna da nijedan trgovac neće o njima da pregovara. Niko zato nikog ne sprečava da tamo stavi nos, trgovina je slobodna.
Prdeži pekarski
Evo jednog malog pisma koje smo po tom pitanju dobili od jednog pekarskog majstora iz Avra.
“Napor, kaže on, koji ulaže jedan pekarski kalfa kad mesi testo i trbuhom pritiska o naćve, stvara dvoprde. Oni se ponekad ponašaju kao gundelji, čovek bi iz jednog rafala mogao da proguta celo tuce.” Ova primedba je veoma učena i vrlo dobro se vari, pogledajte Glavu VI, usisani prdež.
Prdeži zemljopisaca
Slični petlu na krovu, okreću se na svim vetrovima. Ponekada se, međutim, zaustave na severnoj strani, zbog čega postanu perfidni.”
* * *
“SELJAČKA PAŠTETA
Očerupajte i očistite jednog seljaka, pa mu povadite sve kosti. Zatim ga isecite na komadiće veličine njegovog malog prsta.
Uzmite zatim pet do šest kilograma mesa za kobasice, pa mu dodajte sitno seckano srce i džigericu seljaka. Sve zajedno začinite biberom, solju i začinskim biljem. Zatim na dno šerpe stavite so, biber, listić lovora, majčinu dušicu i sloj mesa za kobasice. Preko tog nadeva poređajte komadiće seljaka, pa prekrijte još jednim slojem nadeva i tako sve dok ne popunite šerpu. Dobro pritisnite, pa tankim režnjevima slanine potpuno prekrijte paštetu. Posolite, pobiberite, dodajte još malo lorbera. Na kraju poškropite rakijom. Na određenom odstojanju izbušite rupice kako bi tečnost mogla svuda ravnomerno da prodre; hermetički zatvorite poklopcem koji ste prilepili brašnom razmućenim u vodi i ostavite da se u pećnici krčka oko tri sata.”