” Cilj opravdava sredstvo” – davno to reče italijanski politički filozof Nikolo Makijaveli. Dobro, smisao rečenice je bitan, a sad manje – više ko je rekao. Šta je to ono što se krije iza te tri riječi?!
Na prvi pogled, a bogami i na drugi, čini se da se ovdje mnogo štošta pravda. Najbitnije je ostvariti zacrtani cilj. Upravo on opravdava način i sredstva putem kojih se ostvaruje. Ko najviše ovu rečenicu slijedi ili bolje rečeno čiji je ovo moto? Pa zar je to teško naslutiti?! Moto je onih koji se proklamuju kao vođe, “baje”, gazde, autoritet u svakom slučaju. Moto je onih koji smatraju da je sve njihovo, da mogu naređivati vječno. Ali, zapamtite: “NIČIJA DO ZORE NIJE GORJELA, PA NEĆE NI NJIHOVA”. Svemu dođe kraj. Bitno je da se dočepaju fotelje. Ah, poštenih i divnih nam lidera, naših dragih političara…
Reče jedan mađarski pisac: “Ljudi se ponašaju kao ovce”. Pa i jeste to tako. Ali dokle više? Zar je nemoguće učiniti neki otpor ili je pak nečija moć toliko velika? Opšte je poznato da su moćnici spremni na sve, na svako sredstvo da se dočepaju fotelje ili da zadrže istu. Cilj kojem teže je zaista velik, te sredstva nisu bitna. Ali gdje je moralnost u svemu tome?! Nema je. Oni je nikada neće ni imati. Ne može je ni imati onaj koji nema čiste svijesti, čistog obraza. Sve je to i previše vidljivo. Ali dragi narode, zar vam se ne čini da nešto treba mijenjati? Ma ne nešto, sve! Cijeli politički sistem. Urušene su vrijednosti, moral opao, i kojem društvenom napretku da se nadamo?! Ovo ovako dalje ne može. Zašto davati i dalje svoj glas onima koji će opet učiniti isto?! Zar je karton ulja, ručak i muzika pod šatorom, vreća brašna, “jedna stoja” (ako je i “stoja”) i štogod još vrijedno patnje? Znaju “oni tamo” šta rade. Znaju šta kod naroda prolazi. Neka se samo veseli i pije, neka se malo uživa na “džabane” dobijenom ulju, brašnu i sl. Pobogu, shvatite nije to “džabane”. Uporedite samo raj od priče pred izbore i blago rečeno pakao od života kasnije. Pakao?! Da, da pakao. Ljudi bez posla, mladi naročito (jer se još “drže” oni sa iskustvom), plate “srećnika” (blago njima imaju posao) male, penzije, takođe, preduzeća zatvorena, mito, kriminal i korupcija, nepotizam na sve strane! Pa kaže ostani u svojoj zemlji. Ma kako?!
Ništa se dragi moji, ne može bez kolektivne akcije! Pojedinac sam ne može ništa učiniti. To bi bila samo kap u moru. I šta ona znači, NIŠTA! Svi mi u svojoj podsvijesti znamo da nam ovako ne odgovara, ali, daj, učinimo nešto! Ako ništa, zar se mora glasati, a unaprijed se zna ishod?! Iskustvo nas je tome naučilo. Opekli smo se. Zar moramo opet?
Učeni ljudi su ukazivali na sve to, ukazuju i dalje. Borite se za sebe, već jednom! Znate i sami da vam to treba! Ne predajte borbu tek tako, život je u pitanju!
Dobro kaže Milton Friedman, američki ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade: ” Kada biste federalnoj vladi dali nadležnost nad pustinjom u Sahari, za pet godina bi tamo zavladala nestašica pijeska“.
Razmislite o ovome, ljudi.
Tiče vas se.
Itekako…
*za konkurs