Niko nije shvatao ozbiljno reči Matije Bećkovića, dok je laktovima, uklizavanjem u noge, foliranjem i valjutanjem po hladnom mermeru lobija u SANU, krčio sebi put u društvo talentovanih i umnih glava. Kad u SANU mogu da uđu ove sa napućenim usnama, zašto ne bi mogao i jedan Matija Bećković, sa napućenim mišljenjem o sebi, svom stvaralačkom opusu i sopstvenim zaslugama.
Sve smo to nemo posmatrali, a on nas je zauzvrat prokleo bacivši na nas kletvu ćeranja. Nije da mi nismo bili prokleti još od pre Matije Bećkovića, samo se ne sećamo. Nema više niko preživeo iz tog doba, osim možda Krkobabića, koji se brinu o penzionerima Srbije još od trenutka iskrcavanja sa Nojeve lađe, ali oni su na istoj strani, pa neće o tome svedočiti.
Prokle tako nas Bećković ćeranjem, koje nikada neće proći i navali nam na kosti Ćeranića.
Već više od decenije ćera nas Ćeranić, ne znajući ni sam kud ćera.
Prvo je proćerao, na SFOR-ovim tenkovima, legalno izabranu vlast Republike Srpske, a onda je počeo da ćera sve one koji misle drugačije od njegovih partijskih šefova.
Ćerao je Ćeranić i doktorat i to na novinskim člancima koji veličaju njegovog mecenu i šefa. Kada je doćerao do kraja doktorat, počeo je da ćera bogougodne i dobro plaćene pozicije, sa kojih će da ćera nevernike u SNSD i slaboplaćenike, koje uglavnom izrabljuju privatnici i koji , iz dana u dan, pokušavaju da prehrane svoje porodice. Ćera ih on i saćeruje među strane plaćenike i domaće izdajnike zbog njihovog poganog jezika, koji mlati naokolo da je u Republici Srpskoj loše, da su sve pokrali, da su uništili sve za šta su se u‘vatili, da cele porodice vode državne i javne institicije…
Svakim svojim ćeranjem slaboplaćenika on sebi u džep ućeruje konvertibilne marke.
Ne ćera on samo naš narod, ćera se on i u Americi. Proćerdo je milione maraka ćerajući bolji status za svog šefa. Ućeravao je se on stegnutim službenicima CIA-e po Lengliju, ali ta vrsta ućeravanja kod njih nije upalila. To ućeravanje prolazi samo na našim prostorima, zato što se ovako jadni i bedni lako kupimo ili zaplašimo ćeranjem sa posla.
Rezultati njegovog ćeranja po Americi su nam svima vidljivi. Ćeranića oćeraše za katedru ćerološkog fakulteta da nam ćera decu, kao što proćera i one milione maraka, iz zemlje, a Ćeranićevog šefa oćeraše na „crnu listu“.
Kad su ga već doćerali nazad na rodnu grudu, reši on da počne da išćeruje pravdu.
Odmah je navalio da oćera „#pravduzaDavida“ sa trga, jer šta ima pravda da traži na trgu, kad svi dobro znamo da je pravda oćerana u džepove poslušnih i odanih tužilaca, sudija, ministara…
Zanimljivo je to da Ćeranić ni jednom rečju nije ćerao Aleksandra Vučića od svog šefa, iako se Aleksandar Vučić sastajao sa Sorosem, vekovnim neprijateljem svega što je srpsko. Naprotiv, Vučiću se ućerava, i to uspešno. Imaju Ćeranić i Vučić dosta toga zajedničkog. Lupaju gluposti, lažu, vređaju, a i dele zajednički strah. Strah od pesnice.
Činjenica je da ništa nije beskonačno, osim Ćeranića i svemira. Strašna činjenica koja nam ćera i poslednju nadu da će se ovde ikada nešto doćerati u red.
Koliko god strašno to da deluje, verujte nije. Nikako ne može biti gore, a i ne može Ćeranić još dugo ćerati.
Već je oćerao pristojnost, dostojanstvo, poštenje, pravdu, konvertibilne marke.
Oćero je i cene benzina toliko da retko ko od nas može da ućera celi „pištolj“ od benzinske pumpe u rezervoar, već samo onako, ovlaš i stidljivo, vrh cevi. Tek toliko da kapne.
Reći ćete da nije on ćerao cene, i nećete pogrešiti. Njegov šef ih je oćerao nebu pod oblake, on samo nije brilijantno prokomentarisao da je to udar na nešto.
Oćero je i Srbe iz konstituivnih naroda hrvatskih opština u BiH.
Znam, znam!
Nije on, njegov šef je, ali Ćeranić opet nije ćerao pravdu za proćerane iz konstitutivnosti, kroz svoje stručne tekstove.
Oćero je mlade iz Republike Srpske, na način na koji nisu proćerivalil ni u „Oluji“. Oćerani iz Hrvatske su ono malo stvari popakovali na traktore, za razliku od omladine, koja sa ruksakom na leđima i flašicom vode se gura u slovenačkim i češkim autobusima.
Znam, jasno mi je, nije ih on proćerao. Njegov šef je to uradio.
On samo se nije oglasio brižnim tekstom o udaru na Republiku Srpsku.
Sreća u nesreći je to što nema još mnogo toga da se ćera. Preostalo je još oko sedamsto hiljada ljudi da se oćera, ovih koji ne misle kao Ćeranićeva partija.
Kada populacija Republike Srpske bude prosejana od domaćih izdajnika i kada spadne na brojku od trista hiljada istomišljenika, ništa im drugo neće preostati nego da se ćeraju među sobom, pa ko kome, da prostite, ućera.
Možda proćeramo Ćeranića i ranije, ako opozicija šaku skupi u pesnicu i pokaže odvažnost lažljivim i bahatim lopužama i uzurpatorima, umesto što trlja dlanove brojeći funkcije isprošene šakom jada glasova.
Znam, znam.
Prećerujem sa očekivanjima.