Pokušava Jork da pobegne, ali ga dok je zastao da se potpiše na mojoj papirnoj kesi (što sam u trenutku očaja izmislio) pitam da li su Suarez u Staridž bolji od njega i Endija Kola. Dvajt se smeje i kaže “Neeeeee. Ali fenomenalni su”.
Ako voliš Premijer ligu i još pišeš o njoj, ne smeš da propustiš priliku da vidiš Dvajta Jorka kad dolazi u tvoju zemlju. Dosađivao sam se na poslu kad me burazer, sportski novinar, pozvao na neki događaj, gde će glavna zvezda biti čuveni premijerligaški napadač. Naravno da sam izašao ranije i rekao da idem da se vidim s Dvajtom.
Na lice mesta (što kažu policajci) smo banuli sat i po ranije. Osoblje je tek razmotavalo crveni tepih. Lutali smo okolo da ubijemo vreme, ali smo posle pola sata ipak odlučili da uđemo. Čitav događaj orrganizuje jedna banka, pa je i većina zvanica verovatno iz tog miljea. Već se tu muvaju neki odelaši. Glvana Pi Arka nam prilazi i kaže: “Dobar dan, jeste li vi iz banke”. Gledam burazera u kratkoj spoortskoj jakni, neobrijanog i sa podignutom kragnom (podseća na Erika Kantonu). Gledam i sebe, u jakni od svinjske kože, sa ogromnom kapuljačom zelenog duksa koja viri i ne mogu da verujem šta nas ova dama pita. Više ličimo na dvojicu huligana. Objasnimo da smo novinari. Tačnije, ja sam “padobranac”, ali neka misli da sam novinar. Ja samo hoću da vidim Dvajta. Dobili smo broj za nagradnu igru, nagrada je odlazak na Old Traford.
Naravno, malo je onih koji su došli pre nas. U velikoj sali su barski stolovi sa stonjacima do zemlje – belim. Tu je ogromano platno, na kojem se projektuju haotični i kratki snimci sa utakmica Mančester junajteda iz svih epoha. Sa strane su stolovi sa klopom, a na bini je se štimuje jedan bend narodu poznat iz televizijske emisije.
Prosotrija se puni “pingvinima” i nihovim damama u toaletama. Uzimaju šampanjac i raspoređuju se, dok im sevaju satovi i fensi naočare kakve je Šešelj nosio pre sto godina. Pridružuju nam se i ostali momci iz beogradskih tabloida, priča se o Lidsu, Mančesteru, Liverpulu, Vest Hemu. Ogovara se i Pižon koji ulazi sa suprugom. Mi odbijamo i šampanjac i “žestinu”, pijemo gazirane sokove. Polako postajemo jedina tačka u sali na kojoj ništa nije uglađeno ni skupo.
Dolazi i Savo Milošević, saleću ga fotoreporteri. On je sa Jorkom igrao u Aston Vili. Dolazi i Dvajt, poziraju, smeškaju se, razgovaraju. Dakle, počinje protokolarni deo. Tu je poznati voditelj sa svojom seljačkom frizurom, najavljuje direktora banke, pa nekog čovu iz Junajteda, pa Jorka. Svi oni održe prigodni govor, pogledamo reklamni spot, pa ponovo sviraju muzikanti. Pingvini se sveviše opuštaju, sve više loču šampanjac. Jedan čiča bi broj mlade dame koja služi hranu na čačkalici, ali ona mu da samo jedn osmeh. I mi prionemo na to krkanje, na taj ketering, ali se ne pronađemo u tome.
Kada je Dvajt krenuo ka izlazu, tu smo ga saleteli, hoćemo da ga pitamo nešto, hoćemo da se slikamo, hoćemo autograme. On je strpljiv i ljubazan, pokušava da čuje nas i mi pokušavamo da čujemo njega, ali je muzika toliko glasna da je to nemoguće. Jebeš Dvajta, jebeš novinare, ovde je žurka, kao da poručuju domaćini. Ali mi se ne predajemo. Pokušava Jork da pobegne, ali ga dok je zastao da se potpiše na mojoj papirnoj kesi (što sam u trenutku očaja izmislio) pitam da li su Suarez u Staridž bolji od njega i Endija Kola. Dvajt se smeje i kaže “Neeeeee. Ali fenomenalni su”. Fenomenalna je engleska liga.