„Ne pitaj šta tvoja zemlja može učiniti za tebe, već šta ti možeš učiniti za svoju zemlju!“, sadrži uistinu veliku mudrost. Ali ta mudrost se otključava tek onda kad odgonetneš koja je zemlja zapravo „moja“, „tvoja“ ili „naša“. Mislim da je opravdano biti skeptik kada pitamo: „Pobogu, šta to čini zemlju mojom?“. Ok, imamo planet Zemlju, ali nije to to. Ne bih rekao da pričamo o Njoj. Ono što mi preostaje, i ne samo meni, već i tebi i svakome ko nije imao sreće i prilike da izabere zemlju, već se suočava sa činjenicom da je previše zakoračio u smrtonosni zagrljaj kolijevke, jeste ona u kojoj sam se rodio. Da, rodio sam se. Nije me niko pitao. Ni dan danas me niko ne pita za mnogo toga. Osim kada su manifestacije poput izbora. Tek tada imam priliku da iskažem šta stvarno mislim i osjećam i da to odjekne. Jer kao i Kežmanova trojka u poslednjoj sekundi, i svaki glas je bitan. Samo, nekako sa dolaskom tako dugo isčekivane demokratije, čini mi se da meni samom nije bitan moj glas. No, digresiram previše. Sjetih se Berđajeva i to me uvijek natjera da kritikujem slobodu mrtvog mnijenja. Pitanje koje mi se prikrada iz sjene jeste sledeće: da li je moja rodna gruda i moja zemlja? Postoji li ekvivalencija? Neko je rekao i da je dom tamo gdje je srce. Da li je zemlja dom? Moj dom, nije u zemlji u kojoj živim. Zemlja u kojoj studiram nije ona u kojoj živim. A živim u zemlji u kojoj studiram. I za ovih kratkih pet godina opet je ta privremena domovina za mene učinila više nego ona rodna. Bez ikakve obaveze. Ničim nisam vezan. Čak me vezivanje košta, stotinu i sedamdeset evra je odomaćivanje i epitet „moja“. I ako platim te novce, da li sam dobio novu zemlju? No, sasvim sam ozbiljan, to je jedna prilična dilema. A šta me vezuje za rodnu grudu? Ugljenisan temelj, grafit „Vod za obnovu“ na zidu, polupan crijep? Sjećam li se svojih prvih koraka tamo? Pa kada sam pravio prve korake bila je tu kuća, bio je tu dom. Ali nekome drugom. Ja to ni ne znam, nisam to doživio ili sam zaboravio. Da li me onda, ako nemam rodne grude, ako ne vidim da me ijedna zemlja vezuje nevidljivim vezama, istim onim koje materinski griju dušu, možete zvati kosmopolitom? Ili izdajnikom? Pošto ne pijem, naziv boem ne dolazi u obzir. Možda sam samo beskućnik. Ali i beskućnici imaju zemlju, zar ne? Ona zemlja, sa kojom sam vezan samo preko parčeta papira, za nju mogu mnogo da učinim. Mogao bih, da, zaista. Ali ne daju mi. A i ne želim. Daj čovjeku ribu i nahranio si ga za obrok, a nauči ga da peca nahranićeš ga za čitav život. I ja bih da je naučim da peca, ali Ona ni ribu ne zna da jede. I šta onda da radim, da sjedim i plačem? Kako reče svevišnji moje domovine: „Ljubav prema Srpskoj je permanentna“. Ali i jednosmjerna. Baš kao i struja, koja se voli, ali iz daljine. Ne dodiruje se. Dala mi dom, ne. Školovala me dobro, ne. Zaposlila me, ne. Dala mi porodicu, ne. Pa pobogu, šta mi je dala? Možda je to u meni remanentni socijalizam koji sam kolektivno naslijedio u genima da mislim da zemlja treba nešto da mi da. Znate ono, epigenetika i to. Malo iznad obične genetike, a stara se o tome šta se prenosi sa koljena na koljeno. Doslovno. Kako god, dala mi je najveći dar, dala mi je vid, sluh, ukus i miris. Vidio sam koliko je sati, čuo sam Njene poslednje izdisaje, u ustima mi ukus trulog jezika (mislim to za oba značenja riječi jezik), a sve ima zadah propasti. Od dodira bio je tu papir autobuske karte koju uvijek kupujem u jednom pravcu, za bilo gdje. Možda čak i za moju zemlju. Onu koja će prihvatiti moje prihvatanje. Onu koja će dobiti ekskluzivno pravo na moj izdisaj. Ujka Sem želi tebe da pristupiš! Ali ujko, kuda? Problem jeste izbor. Iako kvantna mehanika anulira postojanje izbora tako što uvodi beskonačno mnogo univerzuma, ja sam zapao u ovom jednom i moram da se zadovoljim sa setom događaja koji su mu dodijeljeni. Možda je determinizam dosadan, ali determinizam je tek nakon što smo ga načinili. A pred nama je najvažniji korak od svih – listanje atlasa i pronalaženje mjesta sa oznakom X. Ispod oznake krije se srce. Duboko zakopano. Možda i preduboko. Soldier of Fortune. Došlo je vrijeme da Bruno Mezenga ostavi krunu Kralja stočara i pridruži se Luani i bezemljašima. Tamo je ekipa. I ekipaža. Samo da još nađem i ja svoju ekipažu, a ekipa će već nekako sama sebe iznaći.