Tamo, na horizontu (sa leve strane, ako se krećete prema gradu), možete videti brda. Nekoliko njih, u daljini, skupljena kao jaja u šaci. Ponekad, pri jakoj mesečini, podsećaju na zupce kuhinjskog noža, spremne da iseku nebo na pola, iz čijeg procepa će pokuljati rajska krv, sveža koliko i prva religija. U tim noćima, kada ispružite ruku ispred sebe, osetićete se kao da stežete dršku tog kuhinjskog noža, i da zavisi od vaše volje, samo vaše, hoćete li napraviti trzaj i prerezati grkljan nebeskom carstvu, ili ćete ostati nepomični i dozvoliti prizoru koji se ukazao da vam uzmili rukom i prožme vas u sekundi, silinom reanimacije. I, nakon toga, sve bude ponovo isto. Nastavljate da, umesto srca, osećate otkucaje praznine u sebi, čije lupanje proizvodi onaj neprijatan osećaj u guši i draži pljuvačne žlezde, slično onom stanju kada vas obuzme jaka nervoza. Ja sam, jedne noći, pokušala da mu pustim krv, nebu, verujući da će se ona, poput kiseline, sručiti na brda i nagristi ih vremenom, lagano, kao što su brda izjedala mene. Ima tome tri godine, otprilike dva meseca pre nego što ću roditi Đurđu, svoju treću ćerku. Stajala sam tamo sa ispruženom rukom i šakom sklopljenom u pesnicu, izgovarajući molitvu u sebi. U daljini, brda su ličila na razliveno mastilo, a linija horizonta bila je jasno vidljiva usled mesečine. Zvezde su bile lampioni, okačeni o noćno nebo, koji će se srušiti nakon što ga isečem, jednim potezom, kao da ću preseći, recimo, svilenu zavesu. Nakon promumlanog „Amin“ napravila sam trzaj i…
Brda… ranije se nisu mogla videti, jer se tu nalazila stara zgrada. Lovački dom, ili tako nešto. Srušila se sama. „Od težine rogova i njuški“ primetio je moj stric pakosno, dok mi je pričao o njoj. Bio je radnik komunalne službe, poslovođa, ako sam ga dobro razumela. I vidno nezadovoljan što je, tada, njegovoj grupi od šestoro ljudi naređeno da uklone šut. Najviše iz razloga što se u toj zgradi, po njegovim rečima, petkom i subotom uveče sastajala gradska elita, pila viski, igrala poker i zbijala šale na račun svog bogatstva. Takođe, svaki od šestorice radnika je, toga dana, uzeo po jedan suvenir (od onih najmanje oštećenih) i odneo ga kući. On naravno nije, kako kaže, niti je u svom izveštaju, kasnije, spomenuo bilo šta o tome. Po njegovom načinu pričanja shvatila sam da to prećutkivanje smatra herojskim činom. No, ovo o zgradi i nije toliko bitno. Najvažnije je to što se nakon njenog pada otvorio vidik. Kao krater u nebu. Sumnjam da ga i danas neko primećuje. Čak sam i sama prošla hiljadu puta pored njega, ne osvrnuvši se. Ponekad, upravo zbog ovoga, o ljudima razmišljam kao o statuama. Dušama zarobljenim u kamenu ili gipsu, nemoćnim da same sebi udahnu život. Ja sam za brda saznala od njega, onog dana.
Stajali smo u podnožju brda (jednog od onih o kojima vam govorim) na koje smo se ponekad penjali, izvan grada, pokraj spomenika trinaestorici Palih boraca iz Drugog svetskog rata. Levo od spomenika nalazi se kozija staza, sakrivena šibljem, kojom se dolazi u središte tih brda, u rupu nastalu prirodnim putem. Gazili smo oprezno, jer se po njoj rasprostirala gomila brabonjaka, kao kakva minijaturna topovska đulad. U središtu rupe nalazila se ogromna stena, monolit, kako sam je zvala. On je voleo da veruje kako se nalazimo u nekadašnjem svetilištu, i govorio je da stena predstavlja žrtveni oltar na kojem su sveštenici klali ovce, i razmažene devojke, dodao bi mrtvim glasom, u danima kada nije bio raspoložen. Tu, u rupi, smo se uglavnom i sretali. Nisam želela da nas viđaju u gradu, makar ne suviše često, a i tada mu nisam dozvoljavala da me drži za ruku ili zagrli. Šetali bismo jedno pored drugoga kao prijatelji, ili supružnici nakon tri-četiri godine braka. Tog dana, rekoh, stajali smo pokraj spomenika, govorio mi je nešto o tome da se oseća kod kuće kada me poljubi. Nisam baš sigurna. Dok je pričao ja sam iza njegovih leđa pročitala prezime jednog borca, Lalović, na spomeniku. Setila sam se da se tako prezivala devojka koja je išla sa mnom u razred tokom cele osnovne škole, te sam se, na kratko, zapitala šta radi sada. Zaključila sam da se, verovatno, već udala i da se više ne preziva Lalović. Zatim sam pomislila kako se, možda, preziva Milutinović, kao prvi na spisku palih boraca, i kako bi to delovalo podjednako smešno i morbidno u ovoj situaciji. Vratila sam pogled na njegove raširene oči, kao u kučeta koje očekuje gest gospodara (ne znam zašto sam ovo pomislila). Uzela sam mu lice u svoje šake, kao da uzimam činiju sa voćem, i razdvojila mu usne jezikom, ne dozvolivši mu da nastavi dalje. Zgrabila sam mu ruku i povela ga stazicom, ka rupi. Tamo sam mu otkopčala kaiš, kao nebrojeno puta do tada…
…Još je znoj izbijao iz mene, a po gaćicama se širile vrele kapi iz moje unutrašnjosti, kada me je uhvatio za ramena, lepljivim dlanovima, i rekao, ovoga puta sam sigurna, kako se oseća kod kuće kada me poljubi, i da ne želi više da vreme provedeno sa mnom poredi sa zapaljenom prskalicom kojom se maše za doček Nove godine. Zatim me je pitao da odemo odavde i provedemo ostatak života zajedno. "Ne mogu" kratko sam uzdahnula, kao smoždeni bolesnik koji odbija ponuđenu čašu vode. Sama pomisao na život u nekom skučenom, iznajmljenom stanu, sa rasklimanim ormanima i olinjalim tepisima, bez posla na vidiku, za bilo koga od nas dvoje, delovala mi je toliko nesigurno i bedno da se nisam usudila da razmišljam dalje o tome. Mislim da nije bio iznenađen, delovao je više kao dete koje nakon toliko godina saznaje da njegova omiljena bajka iz detinjstva ima, zapravo, drugačiji kraj. Znate kako se uvredite kada vas neko naglo probudi iz dubokog sna, e, tako je izgledao.
Nakon toga nastala je ćutnja, duga, skoro da sam mogla da osetim kako sablasno starim, zamišljajući duboke bore koje izbijaju po mojoj koži (kao što sam jednom videla ubrzani prikaz isušivanja rečnog korita u nekoj dokumentarnoj emisiji), tek povremeno podižući glavu u njegovom pravcu kako bih mu videla oči. Posmatrala sam nagomilavanje oblaka u njima, kako počinju da se šire po licu i zamračuju ga, kao pred kišu. Na kraju, progovorio je, bez podrhtavanja u glasu, sasvim lako, kao da mi na ulici daje instrukcije kako najbrže da stignem do željenog mesta. Objasnio mi je za vidik, ušuškan između crkve i fotografske radnje, kao odojče, na mestu na kojem se ranije nalazila neka zgrada. "Između večnosti Boga i savršenstva trenutka, nalazi se naša ljubav", tako je rekao. Kakav kliše. „Kad god pogledaš u tom pravcu, moći ćeš da me vidiš“ dodao je, pre nego se okrenuo i otišao. Pogled mi se, tada, zaustavio na tamnoj fleci koju je imao na desnoj butini farmerica. Kao da je bio seo na kapljicu sirupa od višanja.
Brda… kada se oblaci spuste na njihove vrhove, budu u ravni sa vašim očima, i tako blizu da imate utisak da ih možete razduvati. Osetite se moćno, najverovatnije zbog blizine crkve. Tako sam se i ja osećala pre deset godina, kada se okrenuo i otišao. Narednih dana, nedelja, možda čak i nekoliko meseci prolazila sam tuda svakodnevno i krivila vrat u pravcu brda, kratko, u trzaju, kao kada pomislite da vas neko doziva na ulici, a zatim shvatite da niste jedina osoba koja ima takvo ime. Bio je to moj privatni prizor i, hej, osećala sam se kao grčka boginja, svaki put pogledavši u brda doživljavala sam mitsko razdevičenje, kao profesor istorije kada otvori korice dugo tražene knjige, oduvavši prethodno sloj prašine sa nje. Mogla sam mu zamišljati lik u hiljadu slika, nalazeći ga u nepomičnoj pojavi tih brda ili trudnički naduvanim oblacima kada pretvore nebo u ulicu sa zakrčenim saobraćajem. Uvek se smejao, osim u slučaju kada bi jato (nekih) ptica, izniklo iz vrhova brda, krenulo na zapad u „bumerang“ formaciji, pretvarajući se tako u njegove crne namrgođene obrve. Osećala sam se, kao što rekoh, veoma moćno. Doduše, nedostajao mi je, ali ne toliko koliko sam se osećala oslobođeno od svih potencijalnih muka da sam odlučila drugačije.
Nakon tih nekoliko meseci upoznala sam svog sadašnjeg muža. I sve je krenulo nekim svojim tokom, kao obnavljanje infrastrukture nakon rata. Prilepila sam se uz njega kao pijavica, sisajući mu (nesvesno) krv da bih preživela. Njegovi su dosta bogati, decenijama su u građevinskom poslu, a on je treća generacija koja podiže konto u banci s lakoćom majstora koji postavlja skele za rad. Već tada je imao tri automobila (od kojih je jedan bio ogroman džip). Vozio me je njima svuda, prve jesenje kiše te godine nisam ni primetila, niti videla brda kako se tope pod njima. Bila sam srećna i, već nakon dve godine, udata i… trudna. Prvi nagoveštaj da nešto nije u redu bila je pomisao, na venčanju, nedostojna udisaja, da lice pored mene, koje izvire iz svečanog odela, nije lice koje poznajem, niti ono koje me oseća. Nasmešila sam se, i odgovorila kratko ono što se očekivalo od mene. Danima nakon toga sam se pretvarala da se ta pomisao nije ni dogodila, da je samo puki nasrtaj moje mašte na mene samu, ali, nije prošlo ni dve nedelje kada sam, na izmaku snage, pešačeći! stigla do grada. Došetala sam do crkve i stala, hvatajući dah isplaženim jezikom (kao deca kada hvataju snežne pahulje) i držeći se za narasli stomak. Jedna žena mi je prišla i upitala me da li sam dobro. Osmehnula sam se, pokazujući prstom na stomak, i ona produži, uz mig razumevanja, kao da smo pripadnice nekog tajnog društva. Preostalo mi je da napravim nekoliko koraka i… uplašila sam se. Bila sam devetogodišnja devojčica koja se upravo sprema da progviri kroz ključaonicu, u sobu koja joj je bila zabranjena. Kratko sam uzdahnula i pustila noge da me vode. Osećala sam da se moj Bog nalazi iza crkve.
Brda… u smiraj dana sunce propada baš na toj strani. Poslednji titraji svetlosti sevali su kao blicevi fotoaparata. To mi natera očne jabučice da se zgrče, a mišiće lica mi rastegli, delovalo je kao da se smešim. U nestajanju, rasprskalo je takve boje po nebu da nisam bila sigurna da li na obzorju vidim more, ili počinjem da ludim, skoro da sam ciknula od sreće. Povratila sam se tek kada je nebo potamnelo, kao zagriženi deo jabuke ostavljene na stolu, a zvezde počele da naviru iz mraka, okovane noćnom maglom. Brda su postala izgužvani ćilim koji je plovio nebom, a ja sam, našavši se na njemu, osetila podjednaku dozu sigurnosti i uznemirenosti. Požurila sam kući. Muž me je dočekao besan, vičući na mene gde sam bila do sada (kasnije će reći da je bio poludeo od brige), a ja sam mu samo otkopčala kaiš i spustila se na kolena, nošena težinom stomaka. Sisala sam ga kao da izvlačim mleko iz flašice. Dok mi je provlačio ruke kroz kosu nisam osećala njegove prste, jedrila sam sećanjima na jednu nedovršenu bliskost, sveprisutnu sada, u ovoj spoznatoj osamljenosti i odaljenosti. Lice mog muža je sijalo od sreće, kao novogodišnja noć, dok je, kasnije, brisao tepih (prvi put) od sopstvene sperme, govoreći kako nikada do sada nisam bila ovako strasna. Srušila sam se umorno, nerazmeštajući krevet, u nameri da tu noć provedem sama. Pripisao je to hiru trudnice.
Četiri meseca kasnije rodila sam Nađu, plavookog anđela, i sve je bilo po starom. S tom razlikom što sam, prvi put je izvevši u šetnju, odgurala kolica do grada, jedva dočekavši trenutak da bacim brz pogled prema brdima. Sunce iznad njih bilo je zagasito žuto, delovalo je umorno, kao lice bolesnika. Nađa se zaplakala, verovatno je imala grčeve. Stavila sam joj plaho flašicu sa čajem u usta, bila sam nervozna što me je uznemirila. Uplašila sam se svoje reakcije, pomislila sam kako sam bezrazložno razdražljiva i obećala da više nikada neću pogledati u pravcu brda. Sutradan smo ponovo prošle ovuda i… gvirnula sam, nagonski, ma, ne znam ni sama. Neke potrebe, jednostavno, ne želimo da kontrolišemo. Napolju je bilo vedro, mogla su se videti čak i ona najudaljenija. Činilo se kao da su u izmaglici, u nekom drugom svetu, pomislila sam kako su, možda, samo odraz u ogledalu one strane brda koja se ne može videti odavde. Boja im je tako mutna da deluje kao da se ispred njih prosipa kišna zavesa i zaklanja ih. Nasmešila sam se instinktivno, to mi je bilo dovoljno. Čak i kasnije, kada se rodila Jovana, nastavila sam da, s vremena na vreme, prolazim ovuda, kao lopov, pažljivo motreći na svaki svoj pokret. Nisam se uvek osećala isto. U danima mrzovolje, pogledavši u pravcu tih brda, samo bih promrmljala „jaja reptila“, i produžila. Zastajala sam samo u nastupima besa (kada se posvađam sa mužem), na minut-dva, i tada bih očekivala da se s neba spusti neka pesnica i smrvi ih, kako bih videla šta se nalazi iza. Ipak, bilo mi je neophodno da dođem, makar to bilo samo zbog jedne jedine sekunde, u kojoj ću ostvariti jedan prokleti fetiš za koji ni sama ne znam kako se stvorio u meni. Kao da je bio pljunuo kletvu na mene onog dana. I otkud uopšte u meni postoji nedostajanje, pitala sam se svakodnevno, odbijajući iz ponosa da priznam kako već znam odgovor na to pitanje. Kako su godine prolazile sve se bilo pretvorilo u neki ritual za koji sam verovala da, ipak, ne može nikome da škodi.
Do onog dana kada sam saznala da se to zemljište prodaje i da će tu, na mestu nekadašnje zgrade, verovatno niknuti nova građevina. Bila sam pri kraju trudnoće, već podosta umorna od jurnjave za Nađom i Jovanom u takvom stanju. Ostavila sam ih kod svojih roditelja, rešena da se odmorim u šetnji do strica i strine. Moj stric je, spomenuvši prodaju zemljišta, nastavio priču dalje, o lovačkom domu, i čemu je služio, no, ja sam nakon izvesnog vremena prestala da ga slušam. Osećala sam kako mi se koža na licu zateže, kao posle dugog izlaganja suncu, i činilo mi se da izvlači iz mene svaku kap kiseonika koju pokušam da progutam. Strina je samo procedila da sam bela kao kreč i stuštila se u kuhinju, donevši mi čašu vode i slatko od trešanja. Zatim je otišla da nakvasi ruke pod česmom, te me je sada prskala vodom po licu, na kraju mi prislonivši mokre dlanove na čelo i zadnji deo vrata. Osetila sam se bolje, čak mi je i apetit bio proradio pa još neko vreme nisam ispuštala teglu (sada već probirajući kašičicom po njoj u potrazi za najlepšim zrnima i cedeći saft sa njih, pre nego ću ih staviti u usta). Stric je, uprkos mojoj iznenadnoj malaksalosti, nastavio da govori o zgradi, piljeći u jednu tačku, kao da ga je tek sada sustigla misao da je proveo ceo svoj radni vek samo kao poslovođa u komunalnoj službi, a mogao je mnogo više. Ovako hipnotisan, predstavljao bi pogodan model nekom slikaru, od onih zadrtijih. Odmahnula sam rukom na insistiranje strine da pozove mog muža da dođe po mene, čak sam odbila i da me isprati do kuće mojih roditelja. Izvukla sam se rečima da se baš dobro osećam i da mi od lagane šetnje sigurno ne može pozliti. Postajala sam nestrpljiva u želji da ostanem sama, kako bih sabrala misli. Ova opsesija (priznala sam to sebi) morala je da prestane jednom za svagda! Već sedam meseci sam nosila dete u sebi, još jednu prekrasnu ćerku, kako je rekao doktor Živković kada je slika na ultrazvuku postala sasvim jasna, i nisam želela da joj se nešto loše dogodi. Već sam joj i ime nadenula, Đurđa, pomislivši kako mi je, ipak, žao što neću imati jednog sina na čijem licu bih, kada odraste, tražila njegove crte. Krenula sam ka crkvi tromo, osećajući kako me misli, uprkos mojoj rešenosti, iz koraka u korak, slamaju. Pomisao da odatle više neću moći videti brda, posebno ono u sredini, najzaobljenije, koje je predstavljalo njegovu ruku na mome kolenu, mrvila me je kao počinjeni greh. Kako sam se približavala tako su naleti panike narastali u meni, kao talasi od kojih svaki nadvisuje onaj prethodni. Konačno, stigla sam, i okrenula se u njihovom pravcu, zagledajući ih. Brda u noći, naša isprepletena tela. Mogla sam da osetim njegove ruke po sebi, po svom nagom telu kao luk nategnutom od strasti, kako sa sigurnošću dodiruju najosetljivije tačke i nagone ih da se proliju, kao vino po stolnjaku. Osećala sam kako mi znoj izbija po jagodicama prstiju i kako mi dlanovi postaju suviše klizavi da bi mogli da uhvate i zadrže se za njegovo rebro, vilicu ili zglob na nozi. Njegova koža provlačila mi se kroz prste, opipljiva, a neuhvatljiva, kao dim mirišljavih štapića. Zatim sam ugledala njegove dlanove kako se odvajaju od mene, prste koji se šire kao lepeza i podignute ruke, u znak predaje. Nakon čega je nastupila nakovanj hladnoća, lepljiva kao dodir metala na niskoj temperaturi. Počela sam da ga proklinjem što je nestao tek tako, kao da sam ja tek neka ženska u njegovom životu, bez javljanja, cmizdrenja preko telefona i molbe da se predomislim, ili sočnog psovanja na moj račun, u slušalicu, eventualno nekog šamara na ulici, ma, bilo čega… Proklet bio! Rekoh, držala sam dršku kuhinjskog noža, pomolila se i promumlala „Amin“, načinivši kratak rez…
Probudila sam se u nekom krevetu, sa blagom glavoboljom i zujanjem u ušima. Njušila sam neprijatan miris koji je izbijao, činilo mi se, iz odvoda za kanalizaciju. Moj muž je sedeo na stolici i milovao me po levoj nadlanici. U desnu mi je bila zabodena igla i osećala sam tup bol u tom delu, kao da mi neko pritiska svoj nokat u kožu. Sa druge strane, nada mnom, stajao je doktor, ogromnog vrata i sa šakama dlakavim kao u majmuna, držeći pogled na nekim papirima. Nagonski, spustila sam ruke ka stomaku i upitala šta se desilo i je li sve u redu sa bebom. „Ne brini se“ rekao je moj muž, prelazeći dlanom preko mog čela, kao da imam dvanaest godina i upalu grla. Nikada ga nisam videla ovako zabrinutog. Beše mi ga žao. Doktor se suvo nakašljao, očigledno želeći da me pripremi za zvanični deo događaja. Rekao je kako sam se onesvestila pored crkve i da je sreća što su mi prolaznici priskočili u pomoć i dovezli me dovde, te su izbegnute moguće komplikacije sa trudnoćom. Verovatno je sve samo posledica većeg umora, ili eventualnog stresa. Jeste li možda doživeli neki u skorije vreme, upitao me je. Muž je piljio u mene. Odmahnula sam glavom i blago se nasmešila, odglumivši laž kao da snimam poslednju scenu nekog srceparajućeg filma. Dodao je samo da ću ostati ovde dan-dva, kako bi pratili moje stanje i uradili još neke testove. Kada je izašao, moj muž se pridigao i seo na krevet, rekavši, pritom, kako će deca prespavati kod mojih roditelja i da će ih dovesti sutra da me vide. Zatim me je pogledao u oči i počeo da priča o tome kako su mu prolaznici (oni koji su me doveli ovde) rekli da su me videli kako stojim između crkve i fotografske radnje i gledam u daljinu. Delovalo je kao da pričam sa nekim, rekoše, a zatim sam samo napravila trzaj rukom i srušila se na zemlju. Šta se to, zapravo, desilo tamo, a, upitao je, počevši da mi trlja butinu, sa smeškom, kako bi prikrio nervozu. Zar je morao to sada da me pita? Zatvorila sam oči. Mogla sam da čujem svoje izdisaje na otvoru nozdrva. Pravili su određeni zvuk, kao da sam na vrhu nosa imala neki muzički instrument, na primer, četkicu sastavljenu od najfinijih dlačica. Počela sam da mu pričam o tome kako sam čula od strica da se taj deo, taj plac, prodaje i kako bi bilo divno da ga kupimo i sagradimo tu kuću za nas petoro. Rekla sam mu da bismo bili bliže gradu i kako je to miran kraj, u blizini crkve, i toliko sam se bila uživela u to da sam rukom u vazduhu crtala položaj kuće, raspored prostorija i zamišljala, nas, srećne u njoj. Verovatno sam od preteranog uzbuđenja izgubila kontrolu nad sobom i srušila se. Nakezio se i mahnuo rukom u stilu, eh, ti ludice, a zatim me je poljubio u čelo, kao otac. Mrzela sam to. Zadržao se još neko vreme, a zatim je otišao da vidi kako su deca. Ostala sam sama. Neka prikrivena drhtavica poče da se uvlači u mene i začula sam tihe jecaje koji izlaze iz mojih usta, osetila suze kako, jedna za drugom, u savršenom rasporedu izlaze iz mojih očiju, klize niz slepoočnice i spuštaju se na jastuk, natapajući ga. Zaspala sam sa mišlju da nisam uspela da isečem nebo.
I danas, tri godine nakon ovoga, dok sedim na terasi i ispijam zeleni čaj, osećam treperenje u grudima pri pogledu na brda. Da, sagradili smo kuću, tu, na mestu na kojem se nekada nalazio lovački dom, sastajalište bogatih. Neke stvari se nikada ne menjaju, promumlao je moj stric, više za sebe, kada sam mu rekla da ćemo je podići na tom mestu. Nije preterano voleo mog muža. Niti je bio posebno srećan što sam se udala za njega. Mislim da je to zbog toga što on nikada nije dobio priliku da oseti prednosti imućnog života. Iz dubine kuće dopiru veseli glasovi mojih ćerki, nežni poput paučine, sintetizovani u nekakav dečiji hor. Mislim da spremaju pesmicu za moj sutrašnji rođendan, čula sam ih jutros kako se sašaptavaju, te mi beše žao što sam samoj sebi pokvarila iznenađenje.
Dok posmatram brda u daljini, kako stoje nepomično kao nekakve kontinentalne dine, obložene mahovinom, i izviru jedno iza drugog u neprekinutom nizu, vidim kako sunce u zalasku baca senke po njima koje podsećaju na sudar zakrivljenih sablji i dugih mačeva u kakvom istorijskom sukobu. Malo dalje, sa leve strane, okrugli mesec se pokazuje u vidu oblaka. Ostaće tako još neko vreme, dok mu tamni kontrast neba ne izoštri oblik i boju. Nekoliko belih pruga, ispuštenih iz motora putničkih aviona, klizi po tihoj, skoro providnoj boji neba i, negde u dubini pogleda, približava se jednoj tački, kao da se svi kreću u istom pravcu. Davno, ima tome više od deset godina, nas dvoje ležali smo na travi, pokraj stene, iscrpljeni od vođenja ljubavi, i posmatrali nebo. Pokazao je rukom na jedan beličasti trag aviona i rekao „Ovaj leti za Zagreb.“