Gledam jutarnji program, voditeljka sa gostima komentariše veze između partnera sa velikom razlikom u godinama. Trt-vrt, dođe se do toga da je veza između bogatog starca i mlade žene prihvatljiva ako je u pitanju ljubav. Ali ako nije, „e onda je za osudu“. Ma nemoj!
Prije svega, šta ko ima da osuđuje tuđu vezu. Kad ćemo se riješiti te prostačke, malograđanske potrebe da se bavimo tuđim intimnim životom.
Drugo, kako se utvrđuje ima li u vezi ljubavi, i šta je uopšte definicija ljubavi u vezi.
Po riječima gosta u jutarnjem programu, ljubav su leptirići. E pa eto, da znate, ako ste u bezleptirićnoj vezi, za osudu ste. Da, da. Smjesta se razvedite, raskinite, da sačuvate obraz.
Treće, šta znači ta osuda. Je li to šaputanje iza leđa, zajedljivi komentar ili tračanje na kafi.
Četvrto, koji su to „opravdani razlozi za vezu“?
Pa zavisi…ako si stara djevojka, sasvim je opravdano da se udaš „čisto da ne budeš sama“. Još bolje, udaj se da bi rodila dijete. Zapravo, dijete je najvažnije, ne moraš se ni udavati, nađi nekog da ti napravi dijete, a podizaćemo ti ga mi (roditelji, komšije, i ini savjetodavci). Ma znaš šta, kad ga već rodiš, što da bude kopile, nađi nekog pristojnog da vas izdržava, i da prizna to dijete, da mu se ne rugaju u školi.
Ako si stari neženja, oženi se da ne podivljaš. Oženi se da ti neko kuva i da ne hodaš izgužvan. Oženi se da te pare ne ostavljaš na kurve i kafanu. Nađi neku da ti rodi nasljednika. Ako si stari neženja na selu, oženi se da neko mlađi preuzme poslove oko kuće, stoke i zemlje, majka ti je stara, neće moći još dugo da radi.
Ako si poslušao savjet da se razvedeš jer nemaš leptirića, e onda se brzo ponovo udaj ili oženi, da ne budeš razveden/raspuštenica. Pazi ti tu riječ, raspuštenica. Ne čuje se raspuštenik, jok, a nije ni razvedena žena (premda je suludo da se čovjek definiše prestankom bračnog statusa, bilo, prošlo, vozdra!), nego raspuštenica. Da prostiš, ko da je izašla iz kuće, pa razvezala haljine, otkačila bretele i haltere, pa „raspustila“ svoju ženskost „na izvol'te“, jer to tako hoće, da žena postane laka – kad je muško „otpusti“, ona se „raspusti“.
Dakle, kad si mlad/a, nemoj samo da gledaš u leptiriće! Ne! Biraj mudro, da je iz fine kuće, da je bogat/a, da je učen/a, da je vrijedan/na, da je zdrav/a, a sad ljubav, eh, bude i prođe! Ili vremenom dođe!
Ako poslušaš, zanemariš leptiriće i biraš kako ti je rečeno, e onda si za osudu. Ako se zbog osude razvedeš, onda si za osudu što si razveden/a, a ako želiš novu šansu, sa nekim ko je fin, znaj da njegovi/njeni osuđuju veze sa nekim ko ima brak iza sebe.
Ako si starija od njega, mora da si ga ljubavnom vještinom (il kakvom još gorom „mađijom“), zaludjela i u mladost mu se, da izvinete, posrala.
Ako si mlađa od njega, čekaj, prvo kaži koliko tačno mlađa. Pet, šest, osam godina? Nemoj preko, nemoj! Ako je deset, il’, pu pu, 15, onda se starkelja tebi uneredio u mladost, a biće i da ima para, ili da je željan piletine, a piletu se ne radi, pa će da se princezira dok je ovaj grozničavo pazi da ga ne ostavi zbog mlađeg.
Šta to znači…pa da treba da ste približno istih godina, da niko nije imao ozbiljniju vezu prije braka, da imate leptiriće, da vas uvijek svi vide u harmoniji i blaženom zajedništvu, samo nemojte baš previše da se ljubakate i pazite, jer će vas osuditi što drugima nabijate na nos njihove neharmonične i nesavršene veze.
Mada ni to nije neka sreća. Jer nije narod lud. Zna narod da niko ne zna šta se krije iza zatvorenih vrata. A-ha. Okolo gladac unutra jadac. Nije, nije narod lud. Čim se tako lijepo slažu, uvijek na note, mora da je on peder. Ili ćuti i trpi jer su njeni bogati. Naći će narod već nešto da ih prosudi i osudi. Zajeban je narod.
A kome svi aplaudiraju?
Pa onima što slave zlatne svadbe, što su proveli vijek zajedno. Što su ostali skupa, pored svih osuda, pored svih izazova, bivših, sadašnjih i budućih veza sa nekim drugim ljudima, onima što su u stomaku imali leptiriće, zmije, užarene potkovice, noževe i kiseline, otrove i govna, i što su sve to strpljivo iznijeli dok su mnogi drugi „opravdano“ i „neopravdano“ dizali ruke, uz obaveznu osudu ovih ili onih.
A ko zna da li bi ti dugovječni brakovi opstali da je ona imala gdje otići, da je imala novca, snage, zdravlja, prilike, smjelosti, podršku, ili da nisu imali djecu, ili kredit, ili porodični posao, ili ko zna koju stvar koja obične ljude u ovom neobičnom životu dovodi i drži zajedno.
Šta je ljubav – leptir na početku, ili zlatni pir na kraju? Šta je bolje – ostati zajedno zbog djece ili razvesti se zbog djece? Gdje te čeka bijeda, siromaštvo, bolest ili smrt – ako ostaneš u braku, ili ako se razvedeš? Niko ne zna. Svako za sebe zna. A opet je često u dilemi.
I kakva je to uopšte djetinjasta, naivna, površna, palanačka filozofija tih odraslih, za jutarnjeg programa ljudi, o kakvom oni ispravnom i pogrešnom pričaju, i zašto tako lako osuđuju, kad sve što osuđuju mogu pronaći u sopstvenoj kući.
Nije se rodio ko je narodu ugodio, samo onaj ko je ugodio sebi. Uprkos svim očekivanjima, mjerilima, godinama i stomačim insektima.