KAKO JE PROPAO…AUTORITET NASTAVNIKA 

Mnogi nastavnici sa nostalgijom pričaju o vremenima kada su nastavnike po automatizmu poštovali i učenici i njihovi roditelji. Ne treba puno pameti da se zaključi da se institucije urušavaju iznutra gubljenjem poverenja građana. Spoljašnje okolnosti samo mogu da ubrzaju process propadanja.

Nastavnici se često žale na nepoštovanje koje svojim ponašanjem i rečima pokazuju i učenici i roditelji, od otvoreno drskog do potpune neuključenosti. Neki učenici ne razumeju zbog čega ne mogu da ometaju druge kad već sami ne žele da se uključe u rad, igraju se telefonima na času dok ih tablica množenja ili pravopis “smaraju”. Tako, imate i roditelje koji zanemaruju svoje dete – nikad ne dolaze na razgovor/informacije o detetu, koji svoje dete kažnjavaju batinama zbog loših ocena umesto da pomognu u učenju, roditelje koji uče decu da su bolja od drugih i da samim tim zaslužuju drugačiji tretman od opravdano propisanog kućnog reda škole (“Trči, sine, trči po hodnicima, nisu svi supermeni kao ti”), roditelje koji dolaze nekoliko dana pre završetka polugodišta/godine da traže višu ocenu za svoje dete, roditelje koji svaki dan bez stvarne potrebe dolaze na razgovor ne dozvoljavajući drugim roditeljima da stignu na red i zloupotrebljavajući nastavnikovo vreme i sl.

Iako svi pamtimo nekoliko izuzetnih nastavnika koji su doprineli da ostvarimo svoj najpre ljudski, a potom intelektualni i svaki drugi potencijal, ne bi trebalo da zaboravimo i one druge – nedostojne prosvetiteljskog posla.  

Neki od razloga zbog kojih nastavnici više nemaju autoritet po automatizmu:

–          Roditelji su imali loše iskustvo sa nastavnicima koji nisu bili dorasli očekivanom autoritetu. Sada ne žele da njihova deca budu žrtve sličnih iluzija.  

–          Jasno je da diplome ne znače automatski ni veliko znanje ni dobar pedagoški pristup.

–          Mnogi političari i javne ličnosti koje su doprineli ekonomskom i moralnom sunovratu zajednice/države/planete su profesori.

–          Neki nastavnici imaju samo teoretska znanja koja visoko vrednuju a ne mogu da ih primene čak ni u svom životu (npr. profesor Preduzetništva koji nikad nije imao sopstveni biznis).

–          Neki nastavnici ne žive u skladu sa svojim deklarisanim načelima koje žele nametnuti učenicima.

–          Kod nekih nastavnika se ne vidi iskrena želja da doprinesu stvarnom boljitku svojih učenika.

–          Mnogi „načitani“ nastavnici svojim izgledom i stavovima ne odaju utisak da ih je to znanje usrećilo ili dalo životu smisao.

–          U našem društvu nije lako vidljiva i jasna veza između kvalitetnog obrazovanja i kvalitetnog života i nastavnik bi trebalo da je predoči učenicima (ako je i sam vidi).

U sećanju mi je ostala priča jednog nastavnika matematike, oca dvoje maloletne dece i muža nezaposlene žene. Kako je u školu dolazio skromno obučen i nosio dotrajalu torbu, često ironičan, veoma ozbiljan i preterano ponizan pred "silom", jednom prilikom je dobio ovakav brzoplet odgovor od učenika koji je loše uradio pismenu vežbu: 

–                 –            Opet jedan! I dalje ništa ne učiš?

–          A što da učim? Da budem bednik kao i Vi?

Tek kada budemo nastojali da sagledamo kompleksnost problema nepoverenja između nastavnika sa jedne i učenika i roditelja sa druge strane, možemo početi da pričamo o nekoj stvarnoj reformi obrazovanja. A nismo se ni dotakli priče o ostalim učesnicima u formalnom obrazovanju – direktorima, stručnim službama, Ministarsvu…