Čitajući tvoj blog o Veneri i problemima odjednom osetih kako mi duž kičme počinju da iskaču koštane izrasline u vidu demonskih rogova. Transformacija se završi u trenutku kada oči postadoše skroz crne, kao najdublja noć, a iz usana mi proviriše očnjaci, sve sa onim igranjem jagodice ispod desnog oka. Tik koji se javlja kod tihog i potmulog režanja. Čitajući tvoj tekst na prvi mah pomislih da je delo feminističkog pokreta u kojem je sila tako jaka kao da su se u jednu osobu spojile sve tri protagonistkinje „Sex i grad“ i to u svih 348 serijala. Ubrzo me zabluda prođe i shvatih da to nije blog, nego user manual.pdf „Kako uskočiti u ženske gaćice metodom ulizivanja i glumljenjem europejca širokih pogleda“.
Ne znam da li ti do sada niko nije rekao, ali ovaj Jedi „mind trick“ sa vaginalnom manipulacijom, kako ti to lepo opisa: „Stavite zabranu na one stvari, i da vidite kako posle par dana ima da predu kao male mace“, pa žene to koriste od pamtiveka. Znaš ono kada se muvaš oko nje zašiljen kao olovka pred diktat i dok je onako maziš pogledima i pokušavaš da je pipneš, i dok iz tebe izbijaju feromoni, ili šta već, i dok ti znojne žlezde rade kao političari na ručku, a ona samo okrene leđa, mahne rukom u širokom luku pomerajući dlan u pravcu kazaljke na satu i kaže :“E, ne mogu večeras. Boli me glava.“ E to ti je to o čemu ti pričaš i pišeš i tvoje reči ispadaju samo patetičan pokušaj mladog padawan- a da poduči Jedi-ja. Prijatelju, izvini ako ti smeta što te tako oslovljavam pošto se ne poznajemo, ja ne bih imao ništa protiv da postanemo prijatelji. Sve što ti pišem ne pišem u tonu agresije i napada na tvoju ličnost, već samo u cilju otcepljenja od tvoje ideje da ću da predem kao mala maca, ako ne dobijem „ONO“. Meni „TO“ nije animalni nagon, nego završni akt u noći prepunoj ljubavi, tihe muzike, nežnog maženja dok gledamo omiljenu seriju ili neki dobar film. Ovde ću prekinuti sa opisom da ne bih zvučao kao Bosanac iz vica: „Dosta je bilo romantike, skidaj gaće!“ Iskreno da ti kažem nisam znao da se „TO“ traži. Mislim ne pada mi na pamet kako bih to i izveo, osim možda kao u našim filmovima kada lik u beloj znojavoj potkošulji, sve sa slamkom u ustima, kaže: „E mala, bi l’ ti meni malo dala?“.
Zaguljeni sam pristalica da niko i nikada ne sme da udari ženu, pa čak ni cvetom, ali ne stoje tvoje tvrdnje kako su one nezaštićene i neravnopravne. Totalno sam za ravnopravnost između polova. Ustvari za totalnu sam ravnopravnost između svih, bez obzira je l’ u pitanju Hrvat, Srbin, Bošnjak, Jevrej, muškarac, žena, katolik, pravoslavac, crne iil žute boje kože… Jedina prihvatljiva podela mi je na glupe seljačke idiote i one koji to nisu. Ali, problem je što bi u slučaju ravnopravnosti između muškarca i žene od njih moralo da se uzme malo ravnopravnosti i da se prebaci na nas muškarce.
Žene nekažnjeno mogu da biju i maltretiraju samo u nekoliko slučajeva: kada ona to dopušta da ne bi „pukla bruka“ u selu, kada dobije „Štokholmski sindrom“ i teći slučaj kada je to deo njenih planova zarad viših ciljeva. Da li ti znaš prijatelju da je samo potrebno da te prijavi i po hitnom postupku bivaš osuđen i kažnjen, bez obzira jesi li kriv ili ne po tom pitanju. E vidiš, ni ja to nisam znao, ali sad znam. Naučio sam na teži način. Da li znaš kada podneseš prijavu da sumnjaš da se vrši psihičko zlostavljanje nad decom sa ogromnim spiskom svedoka, sve po imenima i prezimenima, prođe i godina, a da te niko ni ne obavesti šta je sa tom prijavom i da li se bilo šta poduzima povodom toga. E vidiš, ni to nisam znao, ali i to sam saznao. Opet na teži način. Da li znaš da kada se razvedeš da može da se desi da ne viđaš rođenu dečicu nikako i da niko ništa neće uraditi da ti pomogne da ostvariš svoja prava kao otac. Ako uzmemo u obzir tvoju tvrdnju, da samo od žena zavisi da li će biti sveta i dece, možda bih mogao i da razumem onda da one imaju pravo da odlučuju da li će deca imati oca ili ne. Samo u tom slučaju onda ja živim u zabludi sve vreme, jer sam mislio da bi se rodilo dete da su potrebni i žena i muškarac, a ne da žena naruči bebu brzom poštom i ona samo tako stigne na svet. O „nezaštićenosti“ žena i o njihovoj „neravnopravnosti“ mogao bih da pišem i pišem, ali neću jer sam već više puta smarao u svojim blogovima o tome.
Znaš, često slušam i čitam o tome kako je, negde, neki muškarac ubio svoju ženu ili devojku i pokušavam da smislim toliko jak razlog da to neko uradi. Meni je moja bivša žena brutalno otela decu i okrenula ih protiv mene, bez nade da ću ih ikada više moći da ljubnem pre spavanja, da ih vodim u bioskop, da se igram sa njima, da pokušavam sebično da im formiram ukus i ljubav prema muzici, knjigama, filmovima. Mislim da od toga gore ne postoji, pa ipak mi nikada nije palo na pamet da joj poželim neko zlo, a ne da to i uradim. Nije mi jasno šta moraju da urade da toliko nekoga isteraju iz pameti da bi se odlučili na tako gnusan čin kao što je ubistvo. Jedino što mi pada na pamet je psihičko zlostavljanje od strane žene, u čemu su one pravi majstori. Međutim, izgleda da psihičko zlostavljanje muškaraca nije krivično delo. Ne želim da ispadne da ovim rečima pravdam ubice, jer ubica je ubica i za to ne postoji opravdanje, ali jednostavno samo pokušavam da kažem da nama muškarcima nije Gandi otac, pa da smo svi nasledili njegovu smirenost i miroljubivost. Prijatelju, ne znam hoćeš li mi verovati da bih više voleo da me neko iz dana u dan prebija i ubija od batina, ali da mogu da sam sa svojom dečicom, nego da se noćima budim uplakan jer sam sanjao svoju dečicu kako beže od mene i govore kako me ne žele i ne vole. Ne znam da li možeš da pretpostaviš kakav je osećaj kada gledaš u svoju rođenu decu u prolazu i osećaš toliku otuđenost od njih da te jednostavno razdire na milion delova. Bol koju ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju. Osećaj kada gledaš svoju dečicu i osećaš samo prazninu. Užasan osećaj kada ih voliš samo zato što znaš da treba da ih voliš, dok su istinska osećanja ubijena predugom razdvojenošću. Mogu još da pokušavam bezuspešno da opisujem taj osećaj, ali ni jedan opis neće biti tako strašan da to dočara u pravom svetlu. Ne znam da li si mislio na tu neravnopravnost između muškaraca i žena i kako su one nezaštićene dok smo mi tu samo grubijani koji im broje koske kada sarma nije dovoljno slana.
Na toliku „neravnopravnosti“ žena i njihove ugroženosti sažalio se i Bob Geldof, pa je snimao spotove i vodio kampanju u kojoj prikazuje svu žensku „nemoć“. Kampanja je imala ime „Vikend očevi“, a ispovesti tih očeva koji svoju decu mogu da vide samo subotom i nedeljom su u najmanju ruku potresne. Kod nas je „neravnopravnost“ žena još i veća, pa ja čak ne mogu da postanem ni vikend tata.
I za kraj, možeš me smatrati seljačinom i zatucanim koliko god hoćeš, ali da ja kupim prezervativ svojoj ćerkici! Ti mora, ili da se šališ, ili da si se zaneo u svojoj ulozi europejca širokih shvatanja. Meni je moja ćerkica pojam čistote i dobrote i uvek će u mojim očima biti malo slatko biće iz bajki. Tako da sam ja više tip Nikole Koje iz „Mi nismo anđeli“, nego moderan i savremen sa širokim pogledima.