Tog 7. oktobra, prve pahulje počeše da padaju na naše malo selo. Moju radost, zbog ranog snega, prekinulo je zabrinuto mamino lice.
– Samo nam je još ova nesreća falila. Zabrinuto reče majka.
– Ionako smo teško dolazili do hrane, a sada ni krava neće imati šta da jede.
Sva moja radost istopi se kao pahuljica koja mi, baš u tom trenutku, pade na nos.
Trčkarala sam za majkom po dvorištu, pokušavajući da joj pomognem u svakodnevnim poslovima. Onako obučena u crno, pogurena i ostarela pre vremena, što od teškog seoskog života, što zbog ovih teških vremena, izgledala je na snegu kao neka crna ptica, koja skakuće tamo vamo, dok pokušava da skupi i zadnje zrno kukuruza. Glasno klepetanje krila i graktanje mi skrenuše pogled ka obližnjoj šumi, iznad koje se crno jato svraka razlivalo po snežnom nebu kao crno mastilo na listu hartije. Iz šume je, u tišini, izlazila kolona vojnika.
Nije im trebalo dugo da stignu do naše kuće. Po urednim uniformama i savršenom redu u koloni, pretpostavila sam da se radi o nemačkim vojnicima. Moje pretpostavke potvrdi vojnik, koji je imao drugačiju kapu od ostalih i lepše čizme, i koji je bio na čelu kolone, kada na grubom jeziku i oštrim potezom ruke pozva jednog od vojnika da mu priđe. Dok je vojnik iz kolone trčao prema njemu, čovek u lepim čizmama se okrenu prema ostalim vojnicima i glasno se dreknu. U deliću sekunde vojnici se razmileše po našem dvorištu, ne zaobilazeći ni kuću ni štalu. Dok je vojnik iz kolone prebirao i tražio nešto po džepovima, čovek u lepim čizmama me pomilova po glavi i upita:
– Devojčica, ti imaš tata?
Zbog čudnog naglaska i još čudnijeg govora, na nečemu što je ličilo na naš jezik, trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim šta me pita.
Ćutala sam uplašena.
Kao da izgubi strpljenje, što zbog mog ćutanja, što zbog onog vojnika koji je još uvek preturao po džepovima i nešto tražio.
Iz sitnih i plavih očiju sevnu pogled prema smotanom vojniku, a iz usta, koja se kao uska linija pojaviše niotkuda ispod nosa, kratko i oštro mu sevnuše neke strane reči.
Ovome umalo od straha da iz ruke ispadne mali svetlucavi smotuljak, koji je samo trenutak ranije iščeprkao iz jednog od džepova.
Šuškanje smotuljka, dok ga je čovek otpakivao, nadjačalo je svu larmu i galamu, koju su pravili nemački vojnici, pretražujući okolinu.
U ruci mu se pojavi kockica nečega. Laganim pokretom je prinese ustima, a na licu mu se pojavi izraz zadovoljstva. Ponovo zavuče prste u smotuljak, ali ovaj put izvadi četiri kockice spojene jednu za drugu i pruži ih meni, sa osmehom na licu.
– Ti uzeti mala devojčica. Opet je progovorio na našem, dok mi je gestikulacijom ruke nutkao čudne kockice. Ne znam da li zbog straha od njegovih očiju, zbog jeze od njegovog osmeha ili zbog radoznalosti, pružih ruku.
Polako i stidljivo gricnuh komadić, a već sledeći trenutak sam pokušavala preostale tri i po kockice da strpam u usta odjednom. Nešto tako ukusno nikada ranije nisam probala.
– Čokolada! Reče čovek u lepim čizmama, dok su mu se usta opet razvlačila u neki jeziv osmeh. – Sad ti meni reći devojčica gde je tvoj tata.
– Moj tata je otišao od nas još pre godinu dana i od tada ga nismo videli ni mama, a ni ja. Nekako izgovorih dok se čokolada, kako je on nazva, ukusno lepila po mojim nepcima.
– Dobro mala devojčica, kad tako ti rekla.
Pomilova me još jednom po glavi, nešto reče vojniku, koji je sve vreme tu stajao i posmatrao, a onda se okrenu i ode prema našoj kući.
Pogledom sam tražila majku, ali nje nije bilo. Pođoh i ja prema kući, ali me vojnik zaustavi. Shvatila sam da moram tu da stojim i čekam.
Ni sama ne znam koliko je vremena prošlo. Ukus čokolade je još uvek okupirao moje misli, a onda odjednom iz pravca kuće se opet začu odsečan glas. U deliću sekunde se ponovo formirala kolona, a onda polako i u tišini pođoše u pravcu iz kojeg su i došli. Nisam sačekala da nestanu u šumi. Odmah sam potrčala da nađem mamu, ali nje nije bilo nigde. Na kraju uđoh u kuću. Majka je ležala na podu, krvava i pretučena. I nju su pitali gde je moj tata, samo njoj nisu dali čokoladu. Ukus čokolade, koji mi je do pre samo nekoliko trenutaka, bio najslađi na svetu, odjednom postade gorak.
Vreme je prolazilo, mama se polako oporavljala. Prođe tako godina. Rat je još uvek trajao. Svaki dan je bio isti i svodio se na prikupljanje hrane za crne dane, a svaki je bio crn da crnji nije mogao biti. Nemci više nisu dolazili u naše selo.
Bio je 7. oktobar. Nije tako lepo počeo kao 7. oktobar prošle godine. Ovaj je bio kišan. Nije mi se izlazilo napolje, teško se hodalo kroz blato oko naše kućice. Blato u kome bi ostajali i zadnji delići moje već odavno istrošene obuće, ali morala sam da pomognem mami.
Već smo bili završili sa poslovima i pošli nazad prema kući, noseći posudu sa mlekom koje smo uspele da iscedimo iz izgladnele krave, kada se iz one proklete šume opet začu graja. Ovog puta to nisu bile svrake, već gomila nekakvih naoružanih galamdžija. Još iz daljine vetar nanese smrad koji se širio od njih. Ugledavši ih, majka prebledi kao ono malo mleka u zdelici i koje poče, u kapima, da beži iz iste te zdelice. Tresle su joj se ruke od straha.
Bili su nadomak tarabe koja nam je čuvala siromašne useve od zečeva, kad jedan poče da urla:
– A pa nađosmo još jednu kolibu u kojoj se kriju partizanske kurveštije i kopilad!
Nervozno drmusajući vratnice od ograde, pokušavajući da ih otvori.Kako mu to nije nikako polazilo za rukom, zamahnu nogom da ih odvali, ali se okliznu u blatu i prostre se koliko je dug. Ljutito poče da psuje, pljuckajući blato iz usta, dok se bradata bratija oko njega smejala iz sveg glasa.
– Ovo su sigurno četnici. Pomislih u sebi. Majka mi je pričala o njima, i bilo ih je lako prepoznati.
Dvojica mu priskočiše u pomoć, pridržavajući ga da se opet ne oklizne. Nekako otvoriše one vratnice i uleteše unutra, kao čopor hijena, a tako su su se i smejali.
– Đe ti je čojek?
Urliknu na moju majku, dok mu se sa prljave bradurine cedilo blato.
Majka je samo stajala kao ukopana, gledajući u zemlju.
– K‘o što reknuh!
– Partizanska kuja sa okotom!
-Vaske petorica, vodite je u kuću i zamolite je da vam rekne đe joj je junoša.
Iz rulje se izdvoji njih petorica sa ljigavim osmesima koji su virili iz vašljivih bradurina.
Jedan od njih zgrabi moju majku, oborivši je pri tome na zemlju, i poče da je vuče po blatu do kuće. Opet nastade sveopšti smeh.
Potrčah za njima, ali pre nego napravih drugi korak, nečija ruka me cimnu za kosu. Zadnje što sam videla, pre nego me je ta teška ruka udarila preko lica, je bio osmeh koji se kao tanka crta pojavljivao iz prljave brade.
Probudila me je hladnoća. Ležala sam u blatu odmah pored barice prosutog mleka, koje mokra zemlja nije mogla da upije. Nekako sam ustala i krenula polako do kuće. U kući, na podu, ležala je moja mama. Prebijena, krvava, među hrpom pocepane i razbacane odeće, rukama pokrivajući sramotu koju joj naneše. Ovaj put nije bilo čokolade. Ovaj put su odveli i našu kravu. Jedino im je zajednički bio ljigavi osmeh na tankim usnama.
Godine su prošle pune muka. Gradilo se u slobodi s‘ pesmom, umesto jauka. Oca više nikada nisam videla. Dugo sam se, kao mala, pitala otkud se moj otac poznavao sa svim tim lošim ljudima koji su ga tražili, i kako to da su znali gde živi. U međuvremenu sam ostala i bez majke. Nije bilo sjajno, ali se nekako preživljavalo.
Prolazile su tako godine, a među njima se provuče i još jedan rat. I opet fašisti i opet četnici i opet sve isto.
7. oktobra 2018. godine me probudiše topli sunčevi zraci koji su prijali mojim starim, uvek promrzlim, kostima. Kafenisala sam i taman pošla da nahranim živinu, kad mi se na vratnicama kapije pojaviše tri mladića.
– Dobro jutro bakice!
Uzviknu jedan od njih.
– Dobro jutro sinko! Začuh svoj glas posle toliko vremena. U ovoj pustahiji, osim glasova sa televizora, nema insan s kim da prozbori po koju.
– Bakice nas je poslala stranka, da te pitamo kako si i da li bi nam dala glas na izborima. Reče drugi od trojice mladića.
– E moj mladiću, znam ja i sama za koga bih glasala i ko je mom srcu drag, ali eto čula sam preko televizora, da je predsednik rekao ko ne glasa za njega i njih, moraće da vrati pare koje su nam dali uz pemziju.
– Moj sinko, ja svojih pedeset maraka već potrošila.
– Odakle da im vratim kada mi dođu na vrata.
– Još su rekli da će sve ostaviti bez posla ko ne glasa za njega i njih.
– Da više nema lečenja i lekova ko ne glasa za njih. Ima ti taj neki SMS koji sve leči, a ja ti sinko ne poznajem njega, pa moram da se držim svojih doktora.
Gledaju me trojica momčića čudno, a jedan će od njih:
– Pa bakice oni su se to samo šalili.
– Pa valjda, ako si videla i čula da to govore, valjda si videla da se smeškaju. Reče treći momčić. – Jesam sinko, videla sam da se smeškaju.
– Toga me je i strah sinko…
EPILOG
Stari predsednik je sedeo u svom novom kabinetu, zanet planovima oko podizanja ograde visine dva i po metra i dugačke sto metara. Već je bio pri kraju i birao je najlepše mesto na ogradi na kome će umetnici da iscrtaju srpsku zastavu i grb, kada ga prekide zvono telefonskog aparata.
– JA! Nervozno i pomalo ljutito se javi.
– Pa `de si bre čoveče pobedniče? Začu se glas sa druge strane.
Lice mu se ozari, a ispod nosa mu se pojavi linija od usta koja se razvlačila u osmeh.
– A pa jer se tek sad zove jaran?
– Ti bolan baš bukvalno sfatio da se ne miješaš u izborne procese!
– Me beži bre, ne zezaj me.
– Znaš da po ceo dan gostujem po raznim tv kućama objašnjavajući ovim nezahvalnicima da treba da priznamo Kosovo. Reče glas sa druge strane žice.
– Ma ja se ovdje sa ovim mojim zajebavam kako oću. Nastavi predsednik veselim glasom i opet mu se pojavi tanka crta od osmeha podno nosa.
– Joj gledao sam te, pravi si maher.
– Pa čoveče bre otkud ti hrabrosti da im javno, jasno i glasno kažeš, da nema posla, nema plata, nema povišica, za one koji ne budu glasali za tebe?
– Pa čoveče koji si ti car. Nastavi oduševljeno glas sa druge strane telefonske slušalice.
– Aj‘ bolan ne zajebavaj.
– Pa šta ti tim svojima radiš!
– Dovedeš im pedera za premijera, a i sam si peder, dovedeš Tonija Blera za savjetnika, slikaš se na poslovnoj večeri sa Sorošem, grliš se sa Bilom Klintonom, Hašimom Tačijem, zagovaraš otcepljenje i podelu Kosova, a onda tvoju i moju opoziciju nazoveš stranim plaćenicima, i svi ti povjeruju.
– Pa ti si car neviđen bolan.
– Jest‘, i to što kažeš, bre.
– Mi smo carevi!