Nikad se nije toliko govorilo (i pisalo) o korupciji kao danas. Sve dnevne novine preplavljene su pričama o mitu i podmićivanju, ali se uvijek o tome površno priča i površno odnosi prema tom fenomenu.
Mi možemo gajiti razne predstave i socijalne iluzije, ali istinskog društvenog napretka ne može biti bez sređivanja stvari u glavama pojedinaca – a da bi se stvari sredile u glavi pojedinca koji namjerava da bude individua i ličnost, onda taj pojedinac mora ponešto i da zna. O tom fenomenu „trube“ sve naše novine, ali nema ni jednog novinara koji suštinski zna na čemu to počiva.
To su oni arhetipovi, loši, crni, mračni, koji nam dolaze iz perioda otomanske vladavine. Otomansko carstvo je bilo administrativno organizovano tako da državni činovnici, raspoređeni po mnogobrojnim pokrajinama, nisu bili „na budžetu“ – nisu primali platu, nego su, kada bi dostigli izvjestan stepen u hijerarhiji državne uprave te provincije – valije, muteselimi ili kakvi viši dostojanstvenici – sami sebi određivali količinu novca koju će uzeti. Tu priču prati sistem poreza, od trećina, desetina pa do danka u krvi (adžemi oglan), i preko poreza, zvaničnici bi uzimali koliko im treba i davali svojim nižim službenicima. Pošto je lakomost opšta ljudska osobina, i svi smo mi kao ljudi negdje takvi, uvijek bi tražili malo više.
Shodno tome, ako bi niži podanik želio nešto da ostvari, znao je da, kada prilazi velikašu, mora „ponijeti nešto“. Tako i mi danas prilazimo ljekarima – niko nas ne tjera na to, ali mi znamo da to nešto mora tako – međutim to niko ne povezuje sa onim što je kulturološki obrazac.
Drugdje, recimo u Francuskoj i Engleskoj, stvari ne stoje tako. Njihova državna uprava nije i ne funkcioniše na taj način. Ona je davno, u korijenu, uskratila mogućnost podmićivanja, a za takve stvari su postojale drastične kazne – giljotina. Danas u tim i takvim zemljama nije čak ni potrebno zakonom regulisati te stvari, jer jedan Francuz ili Englez jednostavno neće to da radi. Ne treba idealizovati ni ta društva, jer idealno društvo ne postoji, ali oni suštinski nemaju taj model u svom kulturološkom obrascu.
Sve dok se to ne raščisti, naše društvo ne može krenuti dalje. To je rep otomanske uprave, i to ne samo tu, on se javlja i u drugim stvarima koje predstavljaju naše današnje modele javnog ponašanja, i mi u njima prepoznajemo modele atavizma tog tipa, a oni se jedino mogu prepoznati ako znamo nešto o njima.
