Nas četvoro smo sedeli za stolom i polako privodili kraju nedeljni ručak.
-Uskoro će doći jedna moja drugarica, – rekao sam svečano – da vežbamo hemiju.
Majka se prekrsti.
-O, hvala bogu! – rekla je.
-A, zašto drugarica? – namignuo je M. – Imaš valjda i nekog druga?
-Neka, – rekla je majka – samo da ga vidim sa knjigom u rukama.
Baka nije rekla ništa, samo je sumnjičavo zavrtela glavom.
Posle je M. gledao neku utakmicu na tv-u, a majka je nešto radila u kuhinji. Ona je kasnila, a ja sam se muvao po stanu. Pomislio sam da je zalutala negde u bloku. I baš kad sam hteo da izađem i potražim je začulo se zvono. M. se uspravio u fotelji. Majka je uzela krpu i obrisala ruke. Baka je popravila maramu. Ja sam pošao da joj otvorim i u prolazu bacio pogled na svoj odraz u ogledalu u predsoblju.
Ona je stajala je pred vratima, držeći dve sveske u rukama prekrštenim na grudima.
*
Nismo se baš dobro poznavali. Išla je u isti razred sa dva moja najbolja drugara, pa smo i nas dvoje bili, tako, neki drugovi. U mojim očima je bila samo jedna od onih malih štreberki. Pravo dobro dete. Sva uredna, zakopčana. Ispod njene uvek besprekorno čiste školske bluze virila je uvek besprekorno bela kragna. Sva je bila mirisna, kao da su je tek skinuli sa konopca za sušenje veša. A, i te njene dve najbolje drugarice… Ličile su mi na dve lutke sa odeljenja dečije garderobe. Moji drugovi su bili oduševljeni njima i često ih pominjali.
Ja sam se držao po strani. Bio sam ponavljač. Begunac sa časova. Loš đak. Bundžija. Problem. Nije mi tu bilo mesto. Sve to mi je bilo bezveze.
Međutim, ona se iz nekog razloga ponudila da pokuša da mi objasni neobjašnjivo.
*
Pokazao sam joj da uđe, a ona je kliznula pored mene, pa zastala na vratima dnevne sobe, odakle je tri para očiju gledalo u nju.
-Dobar dan. – rekla je, malo se nagnuvši napred.
-Dobar dan, maco, – rekla je moja majka, osmehujući se – kako si?
-Dobar dan. – rekao je M. ljubazno.
Baka je klimnula glavom.
Stajali smo tako, čini mi se, čitavu večnost. Ona je stiskala na grudima one dve sveske. Onda sam je uhvatio za lakat.
– Idemo u moju sobu.
Odahnula je.
Sela je na krevet i spustila sveske na kolena. Premeštao sam se sa noge na nogu i zbunjeno gledao u nju, kao da je vidim prvi put u životu. Odjednom mi je bilo čudno što je uopšte tu.
-Idem da nam donesem kolač, – rekao sam konačno – i neki sok…
-Može – slegla je ramenima.
Majka je pažljivo isekla dva jednaka parčeta pite sa jabukama, pa rekla:
-Slatka devojčica… A, sad uči, inače ću da te ubijem.
M. se nakašljao, zagledan u utakmicu.
-Srećno, Mendeljejev.- rekao je.
Zavesa se blago ljuljala na otvorenim vratima balkona. Ulica je bila tiha u nedeljno popodne. Tek povremeno bi zakloparao poneki retki tramvaj.
Nas dvoje smo ležali potrbuške na krevetu. Ispred nas je bila otvorena njena uredna sveska. Imala je lep rukopis. Pisala je krupnim i čitkim slovima. Prevlačila je prstom po njima i nešto govorila. Povremeno bi me upitno pogledala svojim tamnim očima, a ja bih klimnuo glavom sa razumevanjem, iako nisam imao nikakvu predstavu o čemu se radi. Krišom sam gledao kako se njena crna kosa presijava na suncu koje se probijalo kroz poluspuštene roletne. Udisao sam blagi, prijatni miris koji se širio sa njenog potiljka i mislio kako ta mala roze minđuša savršeno pristaje njenom uhu, a večita i neizbežna bela kragnica njene košulje, ustvari, čini ten njenog lica još lepšim. Slušao sam njen glas i pratio pokrete njenih usana… Ali, pojma nisam imao o čemu priča.
Već je bio pao mrak, kada sam je otpratio do stanice.
I mada nisam nikakav vernik, mislim da sam te večeri, dok sam gledao kako ulazi u tramvaj, poverovao da anđeli postoje.
I da je možda ovaj poslat meni.