Dokaz udara je knedla u grlu. Vlaga u očima. Ne postoji veća rupa od one u čoveku. A, ipak, kopam dublje. U jesen 2006. dogovorio sam posao sa lekarom. „Izleči me od ćutanja.“ Nabio mi je prst u dupe. „Gotovo… sledeći!“ Za svakog od nas – novi par rukavica. Čovek – uvek isti. A mi smo prolazili jedan kraj drugog kao vozovi, svaki dodir mogao bi biti smrtonosan.
Kada plačemo, to je samo voda u nama proključala. Običan zakon fizike. Dok jecam na krevetu, fizionomijom podsećam na puža. Ljigavo saznanje. Sve je naučno objašnjeno – naučnicima. Fisija – cepanje ličnosti. Provalija bića. Krateri u nama vise kao stalaktiti. Tražim objašnjenje sebe. Greška 404 – nije pronađen.
Udišem sveobuhvatno. Kada bih birao samo dobre čestice vazduha, negirao bih sebe. Potrebna mi je melodija. Sioran je rekao: „Muzika, oproštajni sistem, evocira fiziku čije polazište ne bi bili atomi nego suze.“ Nenaučna objašnjenja me tretiraju kao Boga.
Okrećem stranicu. Pornografska ponuda je kao pijaca – svaka biljka nosi blatnjave tragove zemlje na sebi. Nakon pranja njihov ukus prija, ali gorčina ostaje u mislima. Otkopčavam šlic. Znam da mi se ništa neće dogoditi ako zagrizem jabuku. Još jedan čekiran dan.