Ove su godine iz najljepše ulice u Mostaru sklonili ogromni platan na čijoj je kori priroda odlučila izraditi pravo pravcato srce. Nije bilo para, kažu, koji se vjenčao u Katedrali a koji nije stao pored tog srčanog platana da se poslije vjenčanja uslika. Mislim da nema ni romantičnog turista koji je napustio Mostar bez slike uz to prekrasno deblo. Ove su ga godine posjekli i ja o tome nisam pisala. Imam tu osobinu da svemu uvijek pokušam pronaći opravdanje. Znam da je situacija pravo gadna ako za nju ne mogu pronaći neki razlog, bilo da se radi dva dana neodgovorenoj poruci ili deblu koje su, na prvi pogled bez razloga, sklonili iz najljepše mostarske ulice. Tražila sam opravdanje i dok ga nisam pronašla, nisam htjela pisati o tome.
Sa završetkom ove godine završilo je i jedno veliko poglavlje u mom životu. U svoj životopis dodajem crticu profesionalnog i iskusnog čekača kao posebnu sposobnost. R. se vratio i oboje smo napokon kući, na odmoru od daljine do daljnjega. Oživljavamo neke početne strasti, budimo one stare vožnje po gradu i izlaske na pivu. Sinoć smo tako otišli do Coca Loca na piće i sreli moju dragu Profu koja nas je pitala ostajemo li zbilja u Mostaru. Rekla sam joj da, eto, jesmo, iako nam svi kažu da smo ludi. „I ja mislim,“ odgovorila je „ali eto, neka vas.“ Nasmijala se.
Popili smo nekoliko pića i zadubili se, baš kao nekad, u neke poluozbiljne priče. Uto je do nas došao i neki čiko koji je njega prepoznao, a sa mnom se upoznao. Radi u Parkovima i R. ga je baš pitao šta se to dogodilo sa platanom i velikim srcem na njemu.
„Ma strulo sve unutra,“ rekao je čiko, „džaba nam ga je bilo spašavati. Opasno je, bolan, može past’ na auto ili na glavu nekome dok prolazi. Jest da je šteta, i nama se sve duša parala dok smo ga sklanjali, al’ jebiga, šta ćeš. Bolje nego da ubije nekoga.“
Nakon još par piva, R. i ja otišli smo do tog šetališta. Nije bilo nikoga i stvarno, osjeća se praznina bez tog platana tamo s desne strane kad ideš od Katedrale. Bila sam malo tužna što ga nema, a onda sam shvatila šta je čiko govorio. Trulo te srce može samo opaliti po glavi. Okani ga se i odmakni od njega. Pusti da ga sklone, jer trulo srce ne voli. Ne treba se ponositi trulim srcem, jer trulo srce može da se obruši na tebe i zgnječi te na cesti. Ne čuvaj ljubav samo zato što je ljubav, čuvaj je jer je prava.
Sutra ispraćam 2015. godinu. I ti ćeš joj mahnuti. Sjeti se kad dođeš do zadnjih pet sekundi svega što te veselilo u staroj godini. Čim izgovoriš „četiri“, osjeti ponos za sve ono što si u njoj izdržao i za šta si se, kao najhrabriji vojnik, borio. Nije bitno je si li pobijedio. Kad vrisneš „tri“, digni čašu malo više za sve ono što s ovom godinom odlazi u zaborav. Na „dva“ približi srcu ljubav. „Jedan“ nemoj ni izgovoriti, nego uroni u nečiji poljubac i tako započni čaroliju imena 2016.
Mene su veselili moji ljudi, svaki smijeh prosut preko suza radosnica. Profe koje su me pitale jesam li normalna što se vraćam kući i svi vi koji se ovdje sa mnom družite. Ponosna sam na ljubav i sve njezine pobjede. Ponosna sam što sam luda i što vjerujem u povratak. Dižem čašu za velike ljude za kojima sam plakala, a koji se nisu stigli pozdraviti. Približavam dobro poznate dlanove svojima i pogledom mu prenosim sreću što je baš moj poljubac u ponoć.
Želim vam da vas u 2016. nijedno srce ne opali po glavi. Želim vam ljude koji će vas voljeti, a ne sravniti sa zemljom i pregaziti. Neka vam srca ne budu uveli ukrasi. Kad za ljude tražite opravdanja, želim vam bistre oči da ta opravdanja vidite, ali i da vidite da ih ponekad zbilja nema. Možda smo u 2015. izgubili to prekrasno, veliko, drveno srce. Pa neka smo, kad je već bilo trulo. Za njim ne treba žaliti, jer trulo je srce trula ljubav, bilo da je u drvetu ili u čovjeku. Neka sljedeća godina bude bez truleži u svakom smislu.
Kuckam o vaše čaše i zovem 2016. da nam dođe puna zdrave i procvale ljubavi.
Volite i neka bude sretna.
FB: Ogledalo duše -> www.facebook.com/PogledajPozorno