Dok hoda oslanjajući se o štake ka malom stadionu na kojem počinje trening petlića, Enver Milkunić blago ćopajući gleda u sivo nebo, piše BBC na srpskom.
Enver ima 60 godina i dnevnu terapiju od 25 tableta. prepisanu posle srčanog i moždanog udara.
„Do pre 10 godina bio sam sportista, bio sam dobro građen, sportski sam živeo.
„Sad sam invalid sto odsto”, priča dok sa tribina fudbalskog kluba Rudar u Bukinju, mesnoj zajednici u okolini Tuzle, gleda dečake koji jurišaju za loptom.
Uzavrela je atmosfera na terenu s kog se vidi jedan od dimnjaka najveće termoelektrane u Bosni i Hercegovini koju Enver krivi za urušavanje njegovog zdravlja.
Osim što je najveća u Bosni i Hercegovini, termoelektrana Tuzla, čiji dimnjaci su na stotinak metara vazdušnom linijom od terena, među najvećim je zagađivačima vazduha u Evropi, sa još 15 takvih postrojenja na Balkanu.
Oko 3.300 ljudi u Bosni i Hercegovini godišnje prevremeno umre od posledica zagađenja vazduha, procene su Svetske banke.
Ova brojka zemlju u kojoj je pre trideset godina buktao rat svrstava u sam svetski vrh po prevremenom umiranju od posledica zagađenja.
Bosna i Hercegovina je na petom mestu u svetu po stopi smrtnosti od zagađenja vazduha, objavila je organizacija Hjuman Rajts Voč (Human Rights Watch).
Više od sedam miliona ljudi širom sveta godišnje umre zbog bolesti izazvanih dugogodišnjom izloženošću zagađenom vazduhu, podaci su Svetske zdravstvene organizacije (SZO).
Život uz termoelektranu
Izet je rođen i živi u Bukinju.
„Ovih pet odžaka su u mojim plućima, svako jutro iskašljem po jedan”, lupkajući ritmično štapom o asfalt, desnom rukom Izet pokazuje u pravcu ogromnog sivo-plavog kompleksa nad kojim se vijore dim i para.
Prosedi penzioner sa slušnim aparatom u jednom uhu nekada je ritam stvarao lupkajući palicama o činele bubnjeva.
„Vidiš, ja teško hodam. Imao sam infarkt, četiri stenta imam, sve se sabralo, pa evo me, hvala bogu.
„Dobro vidim, slabo čujem, al’ sam živ”, kaže šuškajući kroz proređene zube i glasno se smejući.
Idemo ka kući u kojoj je rođen 1959. godine.
Iste godine na vlast u Kubi došao je Fidel Kastro, snimljena je prva fotografija Zemlje iz svemira, a pod obroncima planine Majevice, u Tuzli, gradu na severoistoku Bosne i Hercegovine, počela je izgradnja danas najveće od pet termoelektrana u ovoj balkanskoj zemlji.
Još četiri su u Kaknju, Stanarima, Gacku i Ugljeviku.
Osim termoelektrane, doprinos zagađenju u zimskim mesecima daje i grejanje na ugalj, i danas prisutno u mnogim domovima.
Kvalitet vazduha u Bosni i Hercegovini tokom zimskih meseci najgori je na svetu, a doprinos tome daju termoelektrane koje imaju zastarelu tehnologiju
Na kraju Izetove ulice u kojoj je odrastao i danas živi nazire se jedan od dimnjaka fabrike struje.
U njoj je prošle godine proizvedeno 2.620 gigavat časova struje, što je šestina ukupno proizvedene električne energije u toj zemlji tokom 2022. godine.
Kvalitet vazduha u Bosni i Hercegovini tokom zime najgori je na svetu „zbog sagorevanja uglja za proizvodnju električne energije i sagorevanja uglja i drveta za grejanje doma”, kaže Feliks Horn, istraživač Hjuman Rajts Voča, za BBC na srpskom.
Vlasti se „nisu uhvatile u koštac sa užasnim zagađenjem vazduha u zemlji, koje svake godine prevremeno odnosi živote i narušava zdravlje hiljada ljudi”, navedeno je u poslednjem izveštaju te organizacije objavljenom u avgustu 2022.
„Zagađeni vazduh iz drugih delova zapadnog Balkana takođe putuje u Bosnu i Hercegovinu dodajući toksičnost vazduhu proizvedenom u zemlji. To postaje svačiji problem”, objašnjava Horn.
Struja kao glavni izvozni proizvod
Osim zagađenja, van granica Bosne i Hercegovine putuje i struja.
Ova zemlja izvozi više od četvrtine ukupno proizvedene struje. Prošle, 2022. godine, električna energija je bila najizvoženiji proizvod.
Te godine je „proizvedeno ukupno 15.036 gigavat časova električne energije” a izvezeno je blizu 4.000, navodi Državne regulatorna komisija za električnu energiju u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.
Vrednost izvezene struje je, prema podacima agencije za statistiku, prvi put u 2022. premašila milijardu konvertibilnih maraka – pola milijarde evra.
Samo za prva četiri meseca 2023. izvoz električne energije doneo je Bosni pola milijarde konvertibilnih maraka.
Dve trećine ove količine izvozi se u Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju, ostatak uglavnom u druge zemlje Evropske unije.
Skoro dve trećine, odnosno 64 odsto proizvedene energije u toku 2022. nastalo je u termoelektranama.
Hidroelektrane, kojih u Bosni i Hercegovini ima 15, proizvele su nešto manje od 30 odsto.
Bosna bi trebalo više da koristi hidropotencijal koji ima i to bi bilo jedno od rešenja za smanjenje zagađenja vazduha, smatra Feliks Horn.
Enver Milkunić je rođen i živi u Bukinju i za narušeno zdravlje krivi termoelektranu i nekadašnji hemijski kombinat u Tuzli u kome je i radio.
„To je sve uticalo na mene da sam ovako bolestan”, kaže Enver.
Za trenutak se zamisli i zagleda u daljinu.
„Ovde je normalno kad doživiš 50 i – onda umreš”.
„Ko doživi malo duže, iznenade se ljudi kada neko živi 65, 70, to je previše”, steže štaku dok govori.
„U mojoj generaciji od 55 do 60 godina, niko nije zdrav. Svi su bolesni, imaju bolesti srca i mozga ili rak”, kaže Enver, dok iz džepa vadi bočicu nitroglicerina.
„Ja sam čovek od 60 godina koji koristi nitroglicerin. Ne smem da izađem van bez njega.
„Moram ga, nažalost, danas dva ili tri puta ubrizgati pod jezik, ne mogu da dišem, ne mogu normalno da živim”, kaže Enver.
Osim nitroglicerina, njegovu obaveznu dnevnu terapiju čini još 25 tableta.
„Dobra!”, glasno uzvikuje smeđokosi dečak.
Lopta leti visoko i preseca pogled na dimnjak koji se vidi u daljini.
Čini se da u Bukinju nema mesta sa kog bar deo termoelektrane neće upasti u pejzaž.
Na terenu je i dalje nerešeno, 0-0.
Dok dečaci pokušavaju da ubace loptu u protivnički gol, žarko kao da su na najvažnijoj utakmici u životu, Enver prati svaki njihov pokret.
Do pre desetak godina i on je često bio na terenu. Igrao je fudbal i košarku, bio zdrav, radio.
„Čovek od sto kila mišića, dizao sam i tegove.
„Bio sam snažan čovek, a sad ne mogu dva soka i mleko iz prodavnice da ponesem do kuće, mora neko umesto mene.”
Od kada se razboleo, vreme providi na tribinama.
Tuzla – između soli, ugalja, hemijske industrije i ‘smrtnog vazduha’
Tokom zime su gradovi na Balkanu često na listama najzagađenijih u svetu.
Hemijska industrija, poznata u Jugoslaviji, doživela je sudbinu te države.
U gradu se i dalje proizvodi ugalj, so, pivo i hemija, doduše znatno manje – ali i najveća količina električne energije iz uglja – samo prošle godine 27 odsto ukupne količine dobijene iz neobnovljivih izvora.
U doba kada je industrijska proizvodnja razvijana i bila neophodna, na životnu sredinu niko nije pomišljao, kaže Abdel Đozić, stručnjak za ekologiju.
Tada postavljenu tehnologiju u termoelektranama je sada nemoguće promeniti, upozorava Đozić, profesor Tehnološkog fakulteta u Tuzli .
„Nemoguće je i samo zatvoriti termoelektrane, onda bismo postali zavisni od uvoza”, kaže.
I geografski uslovi doprinose zagađenju vazduha u oblasti Tuzle, smatra Đozić.
„Tuzla je u dolini, između planina Konjuh, Ozren i Majevica. U zimskim mesecima kada dođe do temperaturne inverzije, imamo dosta visoke koncentracije prizemnih zagađujućih čestica koje nastaju iz svih ovih izvora”.
Na manje od sto kilometara, rade dve termoelektrane – u Ugljeviku i Tuzli, a tu su i koksara, cementara i fabrika sode u obližnjem Lukavcu.
„Imamo pet velikih zagađivača, plus linijske izvore poput puteva, i dosta rasutih izvora zagađivanja, poput kućnih ložišta”, objašnjava Đozić koji se u doktorskoj disertaciji bavio uticajem termoelektrane Tuzla, odnosno odlagališta otpada, na okolinu i zdravlje meštana..
Pošto termoelektrana radi čitave godine, „možemo reći da su kada je reč o emisijama koje idu u vazduh, najveći zagađivači TE Tuzla i TE Ugljevik”, dodaje.
I doktorka Nurka Pranjić, profesorka na Medicinskom fakultetu u Tuzli, bavila se u brojnim radovima uticajem zagađenog vazduha na zdravlje.
Vazduh u gradu u kome radi i živi je „pola godine smrtan”, kaže.
U Tuzli se prati vazduh, objašnjava ona.
Evropska mera lebdećih čestica PM 2.5 je 25 za ugrožene grupe – trudnice, deca i stariji pacijenti, pacijenti kompromitovanog zdravlja sa hroničnim bolestima – a 50 mikrograma su za sve.
Kada su iznad 300, one su smrtne.
„Mi te smrtne doze, ponekad izmerimo 500 i 1.000, i ponekad u toku jednog meseca za 30 dana ih imamo 16 puta”, kaže profesorka Pranjić koja radi u Domu zdravlja u Tuzli.
Jedna merna stanica za kvalitet vazduha postavljena je u blizini centra grada, uz glavnu gradsku saobraćajnicu.
‘Zagađen vazduh je prvi razlog zbog kojeg bih otišao iz ove države’
Kemal Hukić ima 42 godine, dve kćerke i po jedan inhalator i prečišćivač vazduha.
„Kada je zagađeno, osećam se prilično bespomoćno. Pazim i na sebe, ali pre svega brinem zbog dece.
Kaže da je glavni razlog zbog kojeg bi otišao iz Bosne „zagađen vazduh”.
„Dosta ljudi koji su otišli, a bili su dobro situirani, otišli su najviše zbog zagađenog vazduha”, priča Hukić za BBC na srpskom.
Diplomirani novinar, koji se ovim poslom nikada nije bavio, kaže da „za sada” ne planira da ide, jer nije u mogućnosti.
„Ali ako nešto iskrsne, otići ću. Nema puno stvari koje bi me zadržale ovde.
„Pre desetak godina nisam bio tog mišljenja, voleo sam da živim ovde, verujem i sada da bi mi ovo dosta falilo kada bih otišao”, priča okružen knjigama u knjižari u kojoj radi,
Tokom zime decu retko izvodi napolje, a i sam izbegava izlazak.
„Kada je zagađen vazduh, teško je hodati napolju.”
Nedavno je saznao da mu otac boluje od karcinoma pluća.
„Trenutno je na palijativnoj nezi, jer je slab i ne postoji mogućnost drugog vida lečenja. On je pušač, ali verujem da je i zagađen vazduh delom kriv za njegovo stanje”, priča Kemal.
Kako zagađen vazduh utiče na zdravlje?
Kratkoročna i dugotrajna izloženost zagađenju vazduha može dovesti do širokog spektra bolesti, među kojima su moždani udar, hronična opstruktivna bolest pluća, karcinom traheje, bronha i pluća, pogoršanu astmu i infekcije donjih disajnih puteva, navodi Evropska agencija za životnu sredinu.
Glavni zagađivači koji izazivaju zabrinutost su čestice prašine manje od 2,5 mikrometra (PM 2,5), sumpor-dioksid i azot-oksidi.
Svetska zdravstvena organizacija ponudila je i dokaze o povezanosti između izloženosti zagađenju vazduha i dijabetesa tipa 2, gojaznosti, sistemske upale, Alchajmerove bolesti i demencije.
Zagađen vazduh je povezan i sa povećanim rizikom od štetnih ishoda trudnoće, drugim vrstama raka, neurološkim oboljenjima, navodi SZO.
Međunarodna agencija za istraživanje raka klasifikovala je zagađenje vazduha, posebno čestice PM2.5, kao vodeći uzrok karcinoma.
BBC na srpskom je kontaktirao zavode za javno zdravlje Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske, međutim, ni jedni ni drugi nemaju podatke o broju ljudi koji su oboleli i umrli usled posledica izloženosti zagađenom vazduhu.
Hronična plućna bolest najčešće je respiratorno oboljenje kod meštana Tuzle i okoline, podaci su tamošnje Klinike za plućne bolesti.
„Prisutna su i druga hronična plućna oboljenja, od astme, upale pluća koje su više prisutne u zimskom periodu, te karcinom pluća”, priča Dženan Halilović, vršilac dužnosti načelnika Klinike za plućne bolesti u Tuzli, za BBC na srpskom.
Do Halilovićeve kancelarije dolazi se kroz hodnik koji mnoge deli od možda najtežeg saznanja u životu, dijagnoze raka.
Pred vratima na kojima piše „konzilijum” sedi bračni par srednjih godina.
Listaju papire i tiho razgovaraju.
Žena kratke kose krajičkom oka primećuje fotoaparat i naglo okreće glavu na drugu stranu.
Pred vratima prostorije za primanje hemioterapije, sedi žena marame vezane oko glave.
Karcinom pluća je najčešće dijagnostikovana maligna bolest u Bosni i Hercegovini
U klinici beleže trend porasta hroničnih plućnih bolesti i karcinoma pluća, kaže Halilović.
„Godišnje imamo oko 200 novootkrivenih karcinoma pluća. Prošle godine je zabeležen niži broj jer nije rađena dijagnostika.
„Nismo imali aparate, pa smo slali pacijente u druge centre”, objašnjava doktor.
Nema podataka o broju preminulih od karcinoma pluća, ali je „stopa preživljavanja u roku od pet godina manja od 20 odsto”, dodaje.
Najveći broj malignih plućnih bolesti javlja se kod pušača, kaže Halilović.
Kako bi se utvrdio uticaj zagađenja vazduha na zdravlje i kvalitet života stanovnika u blizini termoelektrane Tuzla, tim doktorke Pranjić je sproveo istraživanje anketiranjem meštana pet mesnih zajednica .
„Meštani su se puno žalili, pa smo pokušali da proverimo koliko zagađenje utiče na njih”, priča Pranjić, čiji se naučni rad bavi zdravstvenom ekologijom.
Išli su od kuće do kuće i ljudima dali upitnike napravljene po svetskim standardima za studije takvog tipa.
Četiri mesne zajednice su u blizini termoelektrane, a peta, u Tuzli i daleko od izvora zagađenja, korišćena je kao kontrolna grupa.
„Svaki otrov kojem smo mi bliži je najopasniji. I kada se udaljimo koji centimetar od izvora otrova, manje osećamo probleme”, kaže doktorka.
Bukinje tek ulica deli od termoelektrane
Odgovori dobijeni tokom istraživanja sprovedenog pre nekoliko godina bili su porazni.
„U Bukinju koje je neposredno uz termoelektranu, 59 odsto ispitanika smatralo je da aerozagađenje utiče na njihovo zdravlje.
„U Solini, koja je korišćena kao kontrolna mesna zajednica, tek tri odsto ispitanika smatra da je tako”, kaže Pranjić.
Istraživanje, u čije rezultate je BBC imao uvid, pokazalo je i da gotovo polovina ispitanika u Bukinju pati od srčanih bolesti.
U više od polovine ispitanih domaćinstava, neko od članova porodice preminuo je od maligne bolesti.
‘Ovde karcinom vlada kao grip’
Među preminulima od raka pluća je i otac Gorana Stojaka, predsednika Mesne zajednice Bukinje, koji se više od 15 godina bori za čistiji vazduh.
Do sada, bezuspešno.
„Teška je borba, jer dosta ljudi umre … Ali ti na neki način da i motivaciju da se što više boriš”, priča Stojak.
„Na ovom području karcinom vlada isto kao grip, kao virus. To je zastrašujuće.
„Stanovništvo je ovde nestalo 80, 90 odsto. Većinom umru mladi, obolevaju”, kaže Stojak.
Meštani mu se često obraćaju kao predsedniku mesne zajednice, a informacije koje dobija su „zastrašujuće.”
Razgovor prekida zvonjava. a Stojak podiže i spušta slušalicu crnog fiksnog telefona, da bismo nastavili.
Nekoliko trenutaka kasnije, telefon ponovo zvoni.
Uporni pozivalac ovog puta dobija svu pažnju predsednika mesne zajednice.
Glasan je, pa i mi delimično čujemo o čemu je reč.
Pominje šut i kamione.
Stojak zapisuje broj telefona sagovornika i diktira mu njegov, obećavajući da će proveriti o čemu se radi.
„Evo, zove čovek da prijavi kamione koji odvoze neki otpad gore iznad šljakišta, podižu prašinu, a on ima malo dete koje ne može da izvede u šetnju”, prepričava.
U Bukinju gotovo da nema tačke sa koje se ne vidi termoelektrana
Deponija šljake i pepela je drugi problem sa kojim su suočeni meštani ove mesne zajednice.
„Ovde ti je život između dva šljakišta, dve ogromne deponije šljake i pepela od termoelektrane, a sa prednje strane je sama termoelektrana – sve u mesnoj zajednici Bukinje.
„Kad lišće zazeleni, manji je problem od termoelektrane direktno iz odžaka, ali onda počinje veći problem od deponija šljake i pepela. Počinju se isušivati”, priča Stojak.
Pre nekoliko godina, meštani su organizovali proteste koje je predvodio.
„Pokušavamo da organizujemo sastanke sa čelnicima elektroprivrede, stalno šaljemo dopise, ali odgovore ne dobijamo.
„Neće ni da saslušaju.”
Poslednji sastanak održan je pre nekoliko godina.
„Da su pre 15 godina rekli ljudima da se isele, da neće ništa uraditi… Ali oni daju lažne nade da će nešto da urade, a ljudi samo nestaju”, kaže Stojak.
Podatke o tačnom broju meštana Bukinja nema, ali kaže da se broj stanovnika smanjio za 80 odsto u odnosu na pre nekoliko decenija.
Mrvicu nade dalo mu je zaustavljanje projekta izgradnje sedmog bloka termoelektrane prošle godine,
Ljudi ga stalno zovu i prijavljuju probleme
„Iscrpljen jesam dosta, ali neću odustati, jer bi to bilo porazno”, priča Stojak dok nervozno gleda na sat.
Kasni po sinove u školu. Obojica imaju respiratorne probleme.
„Imam za njih inhalatore. Ovde dete kad se rodi, za poklon dobije inhalator, to je već poznato”.
Čarobno jezero od šljake i pepela
Na snimku iz vazduha čarobno plavetnilo se proteže između zelenila.
U daljini je gusta magla, a obala do koje doseže zadivljujuća tirkizno plava boja nije svetla peščana.
Ni vetar koji duva ne raznosi pesak, već čađ i pepeo tamno sive boje.
Ovde je jedino aktivno odlagalište šljake i pepela iz termoelektrane Tuzla.
Tirkiznu boju daje mu mešavina hemikalija koje se u njemu nalaze.
Pomešana sa vodom, šljaka koja nastaje u procesu sagorevanja uglja u termoelektrani cevima se doprema do odlagališta, takođe u Bukinju.
„Procesom taloženja šljaka i pepeo padaju na dno, a gore ostaje bistriji deo vode”, objašava profesor Đozić.
Problem je, kaže, što šljakišta nisu adekvatno pripremljena pre početka korišćenja.
„Trebalo bi pre nego što se počne odlagati, izvrši brtvljenje ili zaptivanje bočnih strana i dna, kako bi se sprečio prodor površinskih voda čija je pH vrednost zaista visoka, u podzemne vode.
„Ponekad je to tehnički nemoguće uraditi”, dodaje.
Deo voda je moguće prečistiti i koristiti u daljoj proizvodnji energije, objašnjava Đozić.
Ali, na sadašnjem nivou tehnološkog razvoja, nemoguće je prečistiti sve vode, pa je zato potrebno adekvatno ih odlagati, kao i šljaku i pepeo.
Tokom leta sa odlagališta leti prašina koja se podiže i odlazi u okolna naselja.
„Ljudi je udišu, a zagađuje i poljoprivredne površine”, objašnjava Denis Žiško, aktivista ekološkog Arhus centra
„Kroz uzgoj poljoprivrendih kultura, odnosno povrća, ljudi kroz hranu unose teške metale u organizam i na taj način se truju”.
U šljaki i pepelu prisutni su određeni teški metali, poput hroma i olova, pokazalo je istraživanje profesora Đozića.
Dugogodišnja izloženost teškim metalima uzrokuje određene zdravstvene probleme, slažu se stručnjaci.
Dokazivanje direktne povezanosti povećanog broja obolelih od različitih vrsta karcinoma u ovoj oblasti sa odlagalištem šljake i pepela, „zahtevan i mukotrpan posao koji bi zahtevao i velika finansijska sredstva i laboratorije kojih u Bosni i Hercegovini nemamo”, objašnjava Đozić.
Istraživanje doktorke Pranjić ukazalo je na povezanost između života u neposrednoj blizini odlagališta šljake i izloženosti teškim metalima.
„Dugoročna, hronična ekspozicija teškim metalima koja najčešće i uglavnom prelaze dozvoljene koncentracije u različitim medijima životne sredine, poput vazduha, tla, sedimenta, vode i hrane, statistički korelira i udružena je sa specifičnim zdravstvenim poremećajima koje mogu uzrokovati teški metali, pojedinačno ili u sadejstvu”, navodi se u istraživanju u koje je BBC imao uvid.
Istraživanje je pokazalo i povezanost kardivaskularnih bolesti sa unosom metala putem hrane iz bašta ispitanika.
Prašinu sa šljakišta redovno udiše Blaško Ivanić.
Jedva pristaje da razgovaramo, jer kaže da su do sada dolazile brojni novinari, a ništa se nije promenilo na bolje.
Do dvorišta kuće u kojoj je odrastao poslednjih godina došla je voda.
„Ovo što je potopljeno, tu su bile njive, šume, moji preci, otac, deda, sejali su dole i koristili tu zemlju, odozdo se sve donosilo ovde”, priča Ivanić.
Svedoči o početku odlaganja šljake na ovom mestu, krajem 1980-ih.
„Kada je počeo rat i to je stalo, pa se aktiviralo negde 2005. Sada je jako blizu, za nekih godinu dana doći će do kuće”, kaže.
On se odselio par kilometara dalje, ali svakog dana obilazi imanje.
Nekada je ovde čuvao stoku i od toga živeo.
Sada su tu samo dve svinje.
Od stoke su mu ostale dve svinje koje drži u štali.
„U bašti imam samo luk i krompir, inače ovo se sve nekada oralo i sejalo i koristilo. Sada neću ni da probam.”
Od njegove minimalnu penziju on i supruga školuju dete.
„Nema teorije da kupujem luk i krompir. Tu ga ubacim, pa šta bude.”
Šljaka i pepeo pomešani s vodom idu iz termoelektrane na šljakište
„U vazduhu ne možeš osetiti koliko je to štetno, ali najbolji primer je kada presuši ovo sada gde je voda, pojavi se prašina.
„Znali smo ovde sedeti sat, dva, pričamo i kada ja uđem u kuću, usta su mi puna šljake. Normalno da sam udisao i da je ta šljaka i prašina ušla u sistem”, priča Ivanić.
Pre tri godine, operisao je srce.
„Brat mi je umro od srca, otac isto, ne znam da li je vezano za ovo, ali eto, tako je bilo”, priča paleći cigaretu.
Razgovor prekida čamac koji plovi tirkizno plavom vodom.
„Šta je ovo, šta rade ovi? Ja ovo u životu nisam video”, začuđeno pita, ni ne očekujući odgovor.
„Mora da proveravaju dubinu”, odgovara sam.
Za vreme vanrednog stanja tokom pandemije kovida, često su ga zvali da pitaju kako da dođu do čarobnog jezera.
„Ovo se valjda lepo vidi sa Konjuha, pa ljudi misle da je nešto lepo. Dolazili su, a kada im ispričam o jezeru, vraćaju se.”
Sankcije Evropske energetske zajednice
Evropska energetska zajednica (EEZ) godinama upozorava na visoke emisije gasova koje nisu u skladu sa regulativama Evropske unije.
Prošle godine je zbog prolongiranja u isključivanju sa mreže termoelektrana u Kaknju i Tuzli, EEZ pokrenula spor.
Do kraja 2023. trebalo je da bude zatvoreno 10 blokova u termoelektranama na ugalj u BiH, Crnoj Gori i Srbiji, zbog usaglašavanja sektora proizvodnje električne energije sa pravilima EU Direktive o velikim ložištima.
‘Svi su krivi i niko nije kriv’
Glavni uzročnici zagađenog vazduha su termoelektrane, individualna ložišta i saobraćaj, saglasni su stručnjaci.
Denis Žiško priča da je svojevremeno bilo rasprava ko je veći zagađivač.
„Rezultat je da su građani počeli malo ozbiljnije razmišljati o uticaju zagađenja vazduha na njihovo zdravlje. Shvatili su da spaljivanje uglja ili fosilnih goriva stvarno utiče na njihovo zdravlje”, kaže Žiško.
Sa sigurnošću se može tvrditi da su bolesti izazvane zagađenjem, ali se ne može ni u koga uperiti prstom, kaže Abdel Đozić.
„Ne možete nikoga naterati da nešto promeni.
„Dobro bi bilo da može, međutim ne može. Svi su krivi i niko nije kriv, a građani trpe”, zaključuje Đozić.