Novinarka RTS-a Irina Ivić na svom blogu podelila je iskustvo psihičkog zlostavljanja od strane partnera kome je u prošlosti bila izložena. Ona je detaljno i verno opisala mehanizme manipulacije koje nasilnici koriste kako bi kontrolisali žrtvu:
od romantičnih gestova poput kupovine poklona, preko želje da sa
partnerkom provode što više vremena, sve izraženije posesivnosti,
ljubomore, emotivnih ucena i postavljanja sve većih zahteva, do
dugotrajnog uhođenja žrtve nakon njenog pokušaja prekida veze. Tekst
Irine Ivić, koji je prenelo nekoliko elektronskih medija u Srbiji,
posebno je značajan zbog toga što ukazuje na ozbiljnost psihičkog
zlostavljanja koje se često doživljava kao manje ozbiljno od fizičkog,
ali i zbog toga što otvoreno ukazuje na sistemsku nebrigu društva za problem nasilja nad ženama:
“Društvo u kojem živimo samo se deklarativno zalaže za prestanak
partnerskog i porodičnog nasilja”, kaže Irina. Ovo potvrđuje i nedavni slučaj iz Skupštine Srbije kada je skupštinska većina odblila da na dnevni red stavi predlog zakona da se nasilnik udalji iz doma.
Posebno zanimljivo tekstu jeste da, dok podrobno opisuje kako je
postepeno bila uvučena u začarani krug nasilne veze, rešenje je,
naizgled, jednostavno, opisano u nekoliko odsečnih rečenica: “Jedino
pravilo koje u ovim slučajevima važi jeste da je izlaz iz svega samo
potpuni prekid svakog kontakta. Promenite broj telefona, preselite se u
drugi grad, državu, planetu. Dokle god može da vas sretne u prolazu i
pogledom izazove u vama nesigurnost, dotle ste i dalje njegova
potencijalna žrtva.” Naravno da ove reči zapravo ne nude nikakav savet,
podršku, ni nadu žrtvama nasilja, već samo naglašavaju srž problema – a
to je da je žrtva nasilja ta koja se mora kloniti, bežati dok ima gde,
jer je u sistemu koji za ovaj ozbiljan društveni problem ne mari –
sasvim sama i nezaštićena.
Drugi je slučaj Jelene Balašević, rediteljke,
političarke, i, što je medijima najvažnije da istaknu, kćerke poznatog
kantautora Đorđa Balaševića, koja je, najpre na svom twitter nalogu, a zatim i u kratkom intervjuu za dnevni list Blic,
opisala iskustvo psihičkog i fizičkog nasilja koje je doživela pre tri
godine. Jelena je sa javnošću podelila ono što je zajedničko velikom
broju žena koje se sa ovim problemom susreću, a to je osećaj sramote:
“Sramota. To je jedino što sam osećala nakon svega. I to baš dugo.
Međutim, o tome mora otvoreno da se priča jer to je nešto što danas
povezuje mnogo žena. I, naravno, svakome to može da se desi, nema to
veze sa obrazovanjem ili profesijom.” Jelenina odluka da prekine ćutanje
i otvoreno progovori o problemu o kome se mnoge žene, najčešće iz
straha, ne usuđuju da progovore, svakako je hrabra, izuzetno važna i
podsticajna.
Međutim, za razliku od osećaja sramote, ono što, na žalost, ne mogu
sve žene sa iskustvom trpljenja nasilja da podele sa Jelenom, jeste
način na koji je ona izašla iz veze sa nasilnikom. Naime, njen izlazak
iz začaranog kruga nasilja predstavljen je krajnje jednostavno, poput
recepta: pokupiti se i otići. Ova jednostavnost i jednostranost
medijskog prikazivanja vodi banalizaciji izuzetno ozbiljnog i
kompleksnog problema nasilja nad ženama, kao i produbljivanju
laičkih i stereotipnih stavova koji ovaj problem često prate. Tu
dolazimo do najvećeg pitanja o kome se govori povodom partnerskog i
porodičnog nasilja, kojim se mediji nedovoljno ozbiljno bave, i koje
često vodi u nedopustivu osudu žrtava, a to je – zašto žrtva ne napusti nasilnika?
Ono što je zajedničko za obe ove priče, jeste da one imaju
koliko-toliko srećan ishod po žrtvu koja je uspela da se izvuče iz veze
sa nasilnikom, ne prijavivši ga policiji, odnosno ne obraćajući se
institucijama sistema koje bi trebalo tim problemom da se bave. Irina,
istina, napominje dugotrajno proganjanje koje je doživela nakon prvog
pokušaja raskida veze, ali ne otkriva na koji način je sa ovim problemom
uspela da se izbori. Međutim, srećan kraj nije tako čest, i u mnogo
većem broju slučajeva, žrtve se jako teško odlučuju da napuste
nasilnika, iz brojnih razloga, među kojima su nedostatak podrške i
poverenja okoline, preduge i previše komplikovane zakonske procedure,
nedostatak prihoda i mesta na koje bi se sklonila, strah od nasilnika,
stid, briga i emotivna vezanost za nasilnika, vera da će biti bolje.
Zašto žene ostaju sa nasilnicima, možda je najbolje objasnila Leslie Morgan Steiner:
“Neverovatno je opasno napustiti nasilnika, jer je poslednji korak u
obrascu porodičnog nasilja ubistvo. Preko 70 posto ubistava u porodičnom
nasilju dogode se nakon što žrtva raskine vezu, jer onda nasilnik nema
šta da izgubi.” Kada se dese ovakvi slučajevi nasilja sa najtežim
ishodom, mediji u Srbiji se njima bave uglavnom na senzacionalistički i
stereotipni način, uz degradiranje i okrivljavanje žrtava. Umesto
prikazivanja jednostavnih, ali za mnoge žene nemogućih i neodrživih
rešenja kao što je prosto – napustiti nasilnika, mediji bi o slučajevima
nasilja morali da izveštavaju mnogo odgovornije, analitično i
informativno. Ni Blic, ni elektronski mediji koji su preneli
tekst sa Irininog bloga (alo.rs, 24 sata), nisu se setili da povodom
ovih slučajeva objave informaciju o SOS telefonu namenjenom žrtvama
nasilja.
Ako je Jelena Balašević i progovorila za Blic sa dobrim i odgovornim
ciljem da što više žena ohrabri da prekinu ćutanje, za Blic je ovaj cilj
sporedan, dok su mu primarne namere privlačenje što većeg broja publike
i povećanje tiraža, što najbolje potvrđuje i pažljiv odabir reči
korišćenih u naslovu: “ispovest” koja upućuje
na nešto lično, privatno, ekskluzivno, zanimljivo, a ne na opšti,
društveni problem koji se tiče svih nas; dok izostavljanje imena žene i
njeno predstavljanje u naslovu samo kao ćerke poznatog oca, osim što
dodatno privlači publiku, suptilno podržava patrijarhalni poredak.
Isti taj Blic, podsećamo, pokrenuo je kampanju protiv nasilja nad ženama pod nazivom “Zaštitimo žene”,
koja je u mnogo čemu problematična. Ona je, pre svega, kontradiktorna
svakodnevnom degradiranju žena u Blicu kroz prikaze objektifikovanih,
seksualizovanih, golih ženskih tela, što je i sama Jelena svojevremeno na svom twitter nalogu kritikovala. Pitanje je i kome
se ovaj slogan obraća, ko je taj čija je uloga u društvu da zaštiti
žene od nasilja, da li institucija sistema kao što su policija,
socijalne službe i sudstvo, ili neko drugi? Jelenin intervju završava se time da je “lepota života u tome da vas niko ne ugnjetava, već da vas voli, bude vam prijatelji i da vas štiti“. Zaštita je, možemo zaključiti, posao partnera, ali i generalno muškaraca, što potvrđuje i jedna od brojnih reakcija
podrške Jeleni na twitteru u kojoj joj nepoznati muškarac velikodušno
nudi svoju zaštitu. Zašto bi Jelenu, ili bilo koju drugu ženu koja trpi
nasilje, štitio nepoznati tviteraš, a ne institucije sistema? Slogan
Blica nije ništa drugo do podilaženje muškoj publici upućivanjem na
njihovu snažnu i zaštitničku ulogu, a ne odgovoran doprinos borbi protiv
nasilja nad ženama. Na ovaj način se održava i učvršćuje shvatanje
ženskog pola kao slabijeg i bespomoćnog, i muške uloge kao zaštitničke, a
samim tim patrijarhalni odnosi nejednake moći između muškaraca i žena u
kojima je zapravo srž uzroka partnerskog nasilja.
Posebno je zanimljiv tekst koji se sutradan pojavio u 24 sata – “Jelena Balašević je pre priznavanja nasilja utekla sa ivice smrti“.
Sam naslov, koji je, možemo po adresi pretpostaviti, prvobitno glasio
“Jelena Balašević nije hrabra samo zato što je priznala teror već i zbog
ovog zaboravljenog podviga”, postao toliko rogobatan i pretrpan
primamljivim ključnim rečima da je gotovo nerazumljiv i netačan – mediji
su nezajažljivom željom da namame publiku na klik uspeli da izokrenu
smisao tako da žrtva “priznaje” nasilje! Zar je kriva, pa da ima
nešto priznaje? Nesvesno i nepromišljeno, mediji se na ovaj način
suptilno pridružuju nedopustivom okrivljavanju žrtve. Ovaj
tekst podseća na tešku saobraćajnu nesreću koju je Jelena Balašević u
mladosti, uprkos malim i gotovo nemogućim šansama, uspela da preživi i
potpuno se oporavi. Dovođenje priče o partnerskom nasilju u vezu sa
izuzetno teškim i potresnim iskustvom potcenjuje i obezvređuje
partnersko nasilje kao manje značajno i gotovo bezopasno iskustvo u
odnosu na ozbiljniji problem životne ugroženosti. Međutim, ne sme se
zanemariti činjenica da su mnoge žene upravo životno ugrožene zbog
nasilja koje trpe od svojih partnera, a preko 30 njih je samo u 2015.
godini u Srbiji i ubijeno.
Osim srećnog ishoda izlaska iz veze sa nasilnikom, zajedničko ovim
dvema ženama bili su podrška prijatelja i porodice, koja je, ne smemo
zaboraviti, mnogim ženama sa istim problemom uskraćena usled izolacije
kao nasilnikovog metoda kontrole i manipulacije. To govori
koliko je neophodna, a nedovoljna i manjkava, sistemska podrška
policije, socijalnih službi i sudstva, o kojoj se u medijima najmanje
govori. Obe ove priče nose i zajedničku, izuzetno važnu poruku: prekinimo ćutanje.
Ipak, važno je i ne dozvoliti da se ova poruka preokrene u osudu žena
koje ipak i dalje ćute, iz straha, ili nekih drugih, samo njima znanih
razloga. I Irina Ivić i Jelena Balašević su žene iz javnog života koje
su svoje prisustvo u javnosti usmerile u dobrom cilju, ka ohrabrivanju
žena govore i da se obrate za pomoć, što je svakako pozitivan pomak.
Međutim, njihovi slučajevi su samo jedni od brojnih, a bavljenje medija
ovim problemom ne sme ostati na izveštavanju o pojedinačnim pričama kao
incidentima, već se mora usmeriti ka odgovornom analitičkom pristupu
uzroka problema i kritici sistema koji za taj problem dovoljno ne haje.
Izvor Libela