Dok sećanje pretačem u slova i reči, udaljen sam duže od tri decenije od Devetog marta 91. Taj datum postao je kultni i nadživeće i učesnike, i organizatore, istine i neistine, a neistina je najviše, o najvećim demonstracijama u istoriji Beograda i Srbije.
Sazvao sam tu pobunu i predvodio je. Po nekima, kriv sam što Devetog marta nisu srušeni Slobodan Milošević i njegov režim. Po braniocima tog režima, kriv sam što sam Devetog marta razjedinio Srbe i sprečio Miloševića i komunističke generale tadašnje JNA da, u ratnom blic-krigu, stanu na zapadne granice Velike Srbije.
Svi hroničari sasvim prećutkuju događaje koji su pokrenuli devetomartovsku pobunu. Komentar TV-Beograd da su „Vuk Drašković i SPO saradnici proustaškog i profašističkog režima u Hrvatskoj“ nije bio uzrok, nego je bio samo povod mom proglasu da V-Bastilja mora da padne.
TV-Beograd je, početkom februara ’91, objavio „dramatični“ dokumentarac snimljen tajnim vojnim kamerama. Iz magacina oružja u Rusiji i Ukrajini, vlast generala Franje Tuđmana preuzima kalašnjikove, bombe, granate, a špijunske kamere Miloševićevih generala to snimaju. Putuje, kamionima, to naoružanje preko Mađarske, ulazi u Hrvatsku, deli se „bojovnicima“ generala Tuđmana i generala Martina Špegelja. Kamere vojske sve snimaju. Kamere vojske snimaju i kako general Špegelj pravi ratni plan i bira teroriste…
Tek tada, posle tri meseca tajnog uhođenja, Miloševićevi generali odnose film u TV-Beograd i prikazuju ga narodu. Ogorčenje ogromne većine gledalaca bilo je iskreno i spontano. Ljudi su tražili da vojska „hapsi i gazi ustaše“.
Nisam podržao jednosmerno ogorčenje neobaveštenog, izmanipulisanog naroda. Članovi Predsedništva SPO u šoku su slušali ono što sam govorio i što će Srpska reč da objavi pod naslovom: ŠTA HOĆE GENERALI?
„Špijunski film o generalu Špegelju i njegovim bojovnicima, mračan je zbog onih ispred vojne kamere, ali je jednako morbidan i licemeran i zbog onih iza te skrivene kamere. Zašto prokrijumčareno oružje nije zaplenjeno na granici? Zašto generali dozvoljavaju naoružavanje hrvatskih paravojnih formacija, da bi, tek po naoružavanju, zatražili razoružavanje? Zato što su autori ovog špijunskog filma upravo to i hteli. Uslikani su slika onih koji su ih uslikali… Mi u rat tih generala nećemo.
Neka oni u rat koji pripremaju vode svoju decu i svoje glave. Mi im decu Srbije ne damo!“
Miloševićeva supruga Mirjana, u ofanzivu je pokrenula ženske trupe, uglavnom supruge i kćerke generala i oficira njenog Saveza komunista – pokret za Jugoslaviju. Dovela je te dame pod prozore zgrade u kojoj je bio zakazan sastanak republičkih vođa. Žene su urlale pod prozorima i, zbog vojnog filma o Hrvatskoj, tražile hapšenja. U strahu, predstavnici Hrvatske i Slovenije nisu smeli da dođu na sastanak u Beogradu.
„Za svaku osudu i prezir je mitingovanje Bundeslige“, izjavio sam medijima. „Te gospođe i gospođice, te drugarice u skupocenim bundama, ta Bundesliga mraka, slika su i prilika svojih muževa i očeva!“
Komentar TV-Beograd od 16. februara (pamtim i važne datume) bio je odgovor na moj tekst o generalima i ruganje „Bundesligi“.
„Srpski pokret obnove sarađuje sa proustaškom i profašističkom Hrvatskom, što se jasno vidi iz odnosa SPO prema Jugoslovenskoj narodnoj armiji i mitingu žena u Beogradu!“
Zašto hroničari Devetog marta, sve do danas, i ne spominju ova dva događaja koja su uzrokovala komentar TV-Bastilje i, tek tada, moj poziv na demonstracije protiv te propagandne tamnice u službi režima Slobodana Miloševića? Ne verujem da je u pitanju neznanje, već nepoštenje, koje će za uzrok demonstracija proglašavati moje „sujetno“ reagovanje na jedan televizijski komentar.
Po padu Slobodana Miloševića, zla volja i mržnja prema meni otići će toliko daleko da sam bio izbrisan sa televizijskih snimaka devetomartovskih demonstracija, a za organizatore i predvodnike pobune proglašavani su neki drugi. U jednom „dokumentarnom“ filmu, isečen sam i sa balkona Narodnog pozorišta, a demonstrantima je govorio Žarko Jokanović. „Deveti mart, ne znam šta je to“, rekao je Zoran Đinđić, tada premijer Srbije…
„Okupimo se, u subotu, 9. marta, tačno u podne, na Trgu Republike, kod našeg čestitoga kneza… TV-Bastilja mora pasti!“
Ovaj poziv napisao sam iste večeri kada je emitovan komentar TV-Beograd.
„Ne damo rušilačko okupljanje u centru Beograda!“ – izjavljuje Slobodan Milošević.
„Daćeš, daćeš!“ – odgovaram mu.
„Neka mitinguju na Ušću!“ – ponovo se oglašava predsednik Srbije.
„Mi ne protestujemo protiv Ušća, protiv ulivanja Save u Dunav, nego protiv uređivačke politike TV-Bastilje!“ – uzvraćam Miloševiću…
Srpska reč gađa pravo u srce. Objavljuje, na naslovnoj strani, glavu Mirjane Marković sa Staljinovim brkovima!
Više nije bilo mesta za ultimatume, kontraultimatume, za kompromise ili popuštanje ijedne strane. Obe vojske čekale su zakazani dan i svaka sa verom u pobedu.
Nikada se nisam toliko razmetao snagom i hrabrošću, a nikada me nije tako mleo strah. Procenjivao sam da je SPO bio slabiji zbog izgubljenih parlamentarnih izbora. Razočarani zbog izmakle pobede, neki su već napuštali stranku. Otkrili smo, upravo, bili i zaveru koju je vodio Dejan Lučić, predsednik beogradskog odbora SPO.
Prišao nam je u leto 1990, sa nalogom vojne tajne službe da se probije u vrh stranke i da bombastičnim antimiloševićevskim govorima zadobije, pre svega, moje poverenje. Uspeo je. Uspeo je i da, uz moj blagoslov, „za zlu ne trebalo“, prikupi i neke „žestoke momke“. Pitao sam se: koliko li je još Udbinih agenata i „žestokih momaka“ u stranci i oko mene? Đorđe Božović – Giška mi je priznao da je, i njega i Belog, Udba uputila u SPO, sa zadatkom da mi se približe i „čekaju instrukcije“. NJih dvojicu, a naročito Gišku, pratile su tada mitske priče o njihovoj hrabrosti i podvizima.
„Kad smo ušli u SPO, već smo bili za SPO, a tebe smo, Čiča, zavoleli čim smo te upoznali“, rekao mi je Giška. „Zato što te volimo, odali smo ti, evo, Službinu tajnu, raskinuli sa njima i postali, i Beli i ja, njihova meta i neprijatelji!“ – spustio mi je ruku na rame, a onda me zgrabio onim svojim kleštima od šaka, privukao sebi i poljubio. Taj zagrljaj, te poljupce i otvorene duše Giške i Belog, neću nikada zaboraviti. NJima dvojici sam poverio da budu uz mene 9. marta. Njima, i Zvonku Osmajliću, Vučku Rakočeviću, Draganu Vušuroviću i Raju Božoviću, momcima kao planine, šampionima države u borilačkim veštinama…
„Budite svi u sali za sastanke, da se dogovorimo šta ćemo, stižem za sat vremena“, telefoniram šefu Poslaničkog kluba SPO u Skupštini Srbije. Da ću doći za sat vremena, kažem ciljano, da bi Udba postavila prislušne mikrofone.
„Svaki od vas neka pažljivo, u sebi, pročita ovo“ – dodajem Slobi Rakitiću list papira koji kreće od jednog poslanika do drugog.
Na papiru je pisalo: „Prisluškuju nas, govoriću vam neistine, podržite me, lažite žešće od mene!“ I krenuo sam sa obmanama nemanjenim Udbi.
„U subotu će poteći krv, ako Milošević pošalje policiju da rastura protestni naš miting čije je održavanje zabranio. Većina demonstranata biće naoružani. Na napad policije uzvratićemo kontranapadom. Po odborima SPO mnogi traže da se u subotu, u Beogradu, ponovi Bukurešt!“
„Još je gore od toga“, rekao je Mihailo Marković. „Šumadija otkopava četničko oružje!“
„Znam, znam“, trudim se da mi glas zvuči veoma zabrinuto. „I ključ i brava su kod Miloševića.“
„Pričajmo istinu, Vuče“, povikao je Srba Milovanov. „Ne razumem zašto si na onom papiru zatražio da lažemo jedni druge!“
Prekinuo sam sastanak. Planirana podvala je propala.
„Slobo, prenesi poslanicima da ne brinu“, telefonirao sam Slobodanu Rakitiću. „Na njegov poziv, sastao sam se sa američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom. Amerika će žestoko reagovati ako Milošević, u subotu, posegne za silom!“
Sve sam izmislio. Mnogo godina kasnije, saznaću da je moja laž bila dojavljena Miloševiću kao „provereno saznanje Službe državne bezbednosti“. I da je on rekao: „U subotu će i Amerika i njen agent Vuk Drašković videti čija majka crnu vunu prede!“
Noć uoči subote, beži san od mene. Šta će biti? I gde ću biti, sutra uveče? Zaista je besmisleno plašiti se unapred, jer tako čovek postaje brži od nevolje koja ga čeka.
Košava, a sunčano. Giška, Beli, Zvonko, Gaga, Vučko… stigli su na Labudovo brdo po mene. Želeo sam da krenem ranije. Da odem do stranačkih prostorija, u Džordža Vašingtona, i da odatle, pešice, sa onima koji nas čekaju, dođemo na Trg Republike…
Ulice puste. Zaplašili narod, pomišljao sam. U stranci i pred strankom, nekoliko stotina najborbenijih članova SPO. Stižu vesti da je Trg pun i da policija počinje da napada. ,,Idemo!“, kažem, ali nemamo kud. Kao falanga Filipa Makedonskog, postrojeni u pet zbijenih redova, policajci nam zatvorili izlaz ka Ulici 29. novembra… U hrvanju i gušanju, razbijamo obruč i, skoro trčeći, jurimo ka larmi sa Trga, koja je sve bliža i sve gromoglasnija…
Dolazeći na prepuni Trg, ušao sam među policajce, u parku ispred Doma JNA, i zatražio da, za pet minuta, povuku svoje snage. Učinilo mi se da su poslušali. Vladao je neki čudni mir dok sam, sa stepenica spomenika knezu Mihailu, pozdravljao more sabijenih ljudskih glava i dok smo se, zbog ozvučenja, kojeg na Trgu nije bilo, premeštali na terasu Narodnog pozorišta. Govorili su Mihiz, Komnenić, Jokanović, Paroški… a mir je trajao i dalje. Pred zgradom televizije, u Takovskoj, i svuda okolo, čak i oko crkve Svetog Marka, sve je, javili su mi, preplavljeno policijom. Pred Skupštinom Srbije nije bilo nikoga.
Došao je red i na mene da nešto kažem… Od svega što sam rekao, vredela je i ostaće upamćena samo jedna reč.
Usred mog govora, sa svih strana, krenula je policija. Udaraju, gledam, pendrecima i čizmama, eksplodira suzavac, vodeni top baca debele mlazeve, idu borna kola, pojavi se i konjica… jauci, vriska, ljudi se spotiču o ljude i padaju jedni preko drugih… Pogled mi se zaledio na nekom seljaku koji se hrve sa policijskim vučjakom… Napadaju iz svih pravaca, iz Francuske, Makedonske, Kolarčeve, Vasine, Čika LJubine, od Ruskog Cara. Hoće, vidim, da demonstranti, koji se povlače i bivaju sabijani ka sredini Trga, gaze i ubijaju sami sebe. I, tada, izgovorim tu, spasonosnu, reč.
„Ju-riš!“ – dreknem u mikrofon. „Ju-riš! Ju-riš…!“ – ponavljao sam komandu i gledao kako se sabijena opruga ljudskih tela i gneva odapinje u suprotnom smeru, a napadači bezglavo beže bez kapa, bez šlemova, bez otetih pendreka, bez cisterne sa vodenim šmrkovima, bez bornih kola sa mitraljezom na krovu… Bacih mikrofon i sjurih se pred Pozorište, da se pridružim poteri…
„Idemo pred Skupštinu!“ – uzviknuo sam sa zarobljene cisterne, u nameri i da uđemo u Skupštinu.
Nismo ušli. Nismo, jer sam se u Skupštini sat ceo savetovao i preganjao sa poslanicima i liderima opozicije. Nisam bio poslanik, pa sam hteo da demonstrante i pobednike sa Trga Republike, koji ću prozvati Trgom Slobode, u Narodnu Skupštinu pozovu narodni poslanici. Svi su bili žestoko protiv. I svi su podržali predlog da u Skupštinu zovemo i u Skupštini čekamo predsednika Vlade Dragutina Zelenovića!
Kao brdo, Giška je stajao pred vratima Skupštine i trpeo psovke i uvrede gnevnih ljudi koji su navaljivali da uđu. „Samo preko mene mrtvog, čekam Čičinu komandu!“ – odgovarao je. Jedva je propustio i moju suprugu.
I danas, posle toliko godina, u svađu i gorke reči prelaze sva glasna sećanja na te odsudne trenutke. Zašto nisam rekao Giški da pusti narod u zgradu Skupštine? Branim se strahom od intervencije Vojske i, verovatnog, granatiranja zgrade Skupštine. Nije malo onih koji misle da sam i na takav rizik morao pristati, jer je veliki trenutak zahtevao i žrtve, a baš od mogućih žrtava ja sam pobegao. Dugo se lomio, pa prelomio, kad mi je javljeno da su ubijeni učenik Branivoje Milinović i policajac Nedeljko Kosović.
Ne može biti slučajno što je, i pre petnaestak godina, dok sam pisao knjigu Meta i kad je koprena zaborava bila tanja i prozirnija, moje pamćenje odbijalo pamćenje onog besmislenog odlaska do zgrade Vlade, da vidimo Zelenovića kojeg tamo nije ni bilo. Tamo smo bili pošli i, ubrzo, rešili da se vratimo, silovito bombardovani suzavcem i gonjeni od policije. Um je to, izgleda, protumačio kao ponižavajuće tumaranje i odbio da zapamti išta sem nekih bledih slika umotanih u kajanje.
„Čiča, specijalci ulaze u Skupštinu!“ – panično mi je saopštio Zvonko Osmajlić. Zatekao me je iznad lavaboa, dok sam vodom ispirao oči krvave od suzavca.
„Pođite sa nama!“ – rekao je jedan iz buljuka njih koji su me čekali u hodniku i odvojili Zvonka od mene. „Idete u Centralni zatvor. Prije toga, morate na ljekarski pregled.“
Pregled potraja kratko. Specijalac koji me je uhapsio u hodniku Skupštine, upita da li bih pojeo njegov sendvič i popio jogurt.
„Sigurno ste gladni, a u Centralnom zatvoru nećete jesti prije sutra. Do zatvora ćete u marici. Biću pored vas…“ – pričao je još nešto, a ja sam se naprezao da dokučim iz koga bi kraja Bosne on mogao da bude. Da je negde otuda, odavao ga je njegov govor.
„Odakle ste?“ – upitao sam ga u vožnji ka Centralnom zatvoru.
„Iz Srebrenice“ – odgovorio je i rekao, čini mi se, i svoje ime i prezime, ali sam ja to prečuo.
„Čitao sam Nož!“ – prošaputao je i naglo zaćutao.
Do zgrade Centralnog zatvora više nismo razmenili ni reči. Dve ili tri godine kasnije, videću ga i prepoznati na televiziji, kao ratnog komandanta Srebrenice Nasera Orića! I saznaću da je pištolj, koji je nosio kad me je hapsio, bio poklon njemu od Slobodana Miloševića!
Pred zatvorom, dao mi je i svoju paklu cigareta…
Preuzeto sa Danas