Božićnu himnu na melodiju srednjovekovne pesme o proleću i njegovim radostima napisao je Džon Mejson Nili 1853. Umesto cvetova i ljubavi, eto mećave i snega, ali je dobrota kralja Venceslava (inače češkog sveca, istorijski potvrđenog u 9. veku) zato izrazitija. Da se prisetite, verzija Binga Krozbija. A evo originala i google prevoda, sa manjim dodacima i izmenama (u italiku):
Good King Wenceslas looked out on the Feast of Stephen,
When the snow lay round about, deep and crisp and even.
Brightly shone the moon that night, though the frost was cruel,
When a poor man came in sight, gath’ring winter fuel.
“Hither, page, and stand by me, if you know it, telling,
Yonder peasant, who is he? Where and what his dwelling?”
“Sire, he lives a good league hence, underneath the mountain,
Right against the forest fence, by Saint Agnes’ fountain.”
“Bring me food and bring me wine, bring me pine logs hither,
You and I will see him dine, when we bear them thither.”
Page and monarch, forth they went, forth they went together,
Through the cold wind’s wild lament and the bitter weather.
“Sire, the night is darker now, and the wind blows stronger,
Fails my heart, I know not how; I can go no longer.”
“Mark my footsteps, my good page, tread now in them boldly,
You shall find the winter’s rage freeze your blood less coldly.”
In his master’s steps he trod, where the snow lay dinted;
Heat was in the very sod which the saint had printed.
Therefore, Christian men, be sure, while God’s gifts possessing,
You who now will bless the poor shall yourselves find blessing.
***
Dobri kralj Venceslav je pogledao na Stefanovu gozbu,
Kada je sneg ležao unaokolo, dubok, hrskav i ravnomeran.
Mesec je jako sijao te noći, iako je mraz bio surov,
Kada se pojavio siromah, skupljajući zimsko gorivo.
„Ovamo, Dačiću, i stani pored mene, ako znaš, i reci mi,
Onaj seljak, ko je on? Gde i gde živi?“
„Gospodaru, živi dobroj ligi odavde, ispod planine,
Tačno uz šumsku ogradu, baš kod Žitorađa.“
(kralj Venceslav, u telefon):
„Donesite mi hranu i donesite mi vino, donesite mi borove trupce ovamo,
Vi i ja ćemo ga videti kako ruča, kada ih tamo odnesemo.“
Paž i monarh, išli su, išli su zajedno,
Kroz divlju tužbu hladnog vetra i gorko vreme.
„Gospodaru, noć je sada mračnija, a vetar jače duva,
Srce mi se lomi, ne znam kako; više ne mogu.“
„Zaprati moje korake, dobri moj paže, sada hrabro koračaj njima,
Otkrićeš da zimski bes manje ledi tvoju krv.“
Koračao je stopama svog gospodara, gde je sneg ležao udubljen;
Vrućina je bila u samom busenu koji je svetac otisnuo.
(kralj Venceslav, kamerama):
Stoga, hrišćani, budite sigurni, dok Božji darovi poseduju,
Vi koji sada blagosiljate siromašne, sami ćete naći blagoslov.
Prevod je netačan i blesav, kakvi su svi mašinski, no zapravo hvata stil (netačan i blesav) koji se u finalu smislio za bivšeg predsednika republike a odnedavno vladara Srbije: zamenio je sve institucije sobom, brnabizam „mudri“ postao je stalni epitet. Ovaj komentar, nadam se, već kasni, no ima smisla zabeležiti zadnje trzaje, da se ne bi ponovili. Vladaru se ljube ruke, zahvaljuje mu se, uveliko je prerastao ljubljenog sina, o čemu sam pisala krajem oktobra 2024. i postao sveti otac. Kad neko zaplače, vladar se sažali, ali više voli kad su svi nasmešeni; kad neko ima primedbu, kralj postane sarkastičan i da mu pouku; u drugoj rečenici tipski prelazi na ti i vi (kao kolektiv, ne kao iskazivanje poštovanja) sa celom medijskom publikom, tako da svi koji gledaju i slušaju postanu optuženi i karani. Kult ličnosti postao je nezdrava mešavina lika svetog kralja, vašarskog prevaranta i svetskog trikstera, koji vešto „navigira“ između velikih sila. Nikakve šanse da to poživi, ukratko.
Vratimo se zato veseloj pesmi koja je poslužila anglikanskom himničaru kao muzička osnova: u nju je nekako uguran i Bog, ne više nego što je i u Slovu ljubve. Evo njene završnice, u latinskom originalu i mom prevodu:
Nos honestis moribus
et vero amore,
Gaudeamus igitur
tempore iucundo,
Laudemusque Dominum
pectoris e fundo.
***
A mi dostojno poštujmo
Samo pravu ljubav,
I zato se radujmo
Što čas je tako ubav,
Gospoda da hvalim
Grudima prepunim.
Navodno se ta pesma pevala na svadbi Martina Lutera, velikog reformatora. Original je neuporedivo veseliji od božićne varijante, odgovara novom početku, posle mračne faze brnabizama i nemuštosti, vladavine naročito bedne verzije kralja Ibija i kulture laži koja je postala kultura lajanja. Pod kapilarnom vladavinom i pokorena, Srbija se raspada – kapilarno, što je najveće dostignuće pobune. A to najveće dostignuće zahteva održavanje cveća, ljubavi i muzike, što je dobrih pola veka zvučalo smešno. Nastavak je neizbežan, kad god da politika skrene svojim putem.