Svi i dalje sve znaju. Kako to reče jedan obrazovani mladi gospodin iz Banja Luke, nakon što je izložio ili rekapitulirao šta hoće RS, šta Hrvati, a šta Bošnjaci, da sve ovo ne valja znaju i ptice na grani.
Dakle, znaju obrazovani, znaju ptice, a gde je problem što isti cvrkut ubi u mozak i što smo najčešće ptice selice, to ne znamo. Pride iz gnezda perje leti. Nije logično, ali ko mi je kriv što ne vidim logiku u toj nelogici. I dalje ćemo svet posmatrati sa onog tzv. francuskog balkona: nalaktiš se, gledaš, iskoračiti ne možeš. Ili, informacija je ušla u glavu, još samo da pronađe mozak. I to onda traje, i traje, i traje…Pa, iako svi sve znaju, pa i ptice na grani, eto i ja još uvek pišem, a neki to i čitaju očito, iz ovih ili onih razloga.
Nisam nikad mislila da ću pisati kolumne. Sve do poziva Željka Kopanje da pišem za Nezavisne. Prvi tekst se pojavio negde prve nedelje decembra 2006.godine (http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Alo-cujemo-li-se-3101.html).
Saradnja nije dugo trajala. Obavestila me tadašnja zamenica glavnog i odgovornog da je uređivački kolegij tako odlučio. Ona mene, ja sebe i ostale, čisto da se zna obrazloženje kakvo je dato. Poštujem odluku uređivačkog kolegija, jer ono što je privatno, privatno je, pa danas ja, sutra mnogo veća zvezda, kao što je Dežulović, i tako redom. No hard feelings. U državnim je još gora ona dodvorička cenzura, pa se ne zovu oni koji bi mogli štagod reći što nije u korist ruke koja ih hrani, a ima i ona gora varijanta da još ističu kako oni nikada ne objavljuju ili ne zovu u goste … (tu slede imena), jer ko su oni uopšte?! Tako se hvale, recimo, one glave u kojima informacija jako dugo putuje.
Još nije stigla, na primer, nekima da imenovanje Visokog predstavnika vrši Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, pa ga ne može smeniti ili ukinuti Evropska unija. Skoro sam slušala jedan tv intervju gde novinarka pita gošču zašto EU ne smeni ili ukine Visokog predstavnika. Meni je bilo neprijatno, ne znam da li i gošći. A stranka uprla sve snage da kaže kako su isključivi krivci ovi iz HR, dok je Sorensen jedna konstruktivna osoba (jer nema ta ovlaštenja da smenjuje), pa im se desi ekstragradna neobaveštena promoterka. Mislim da bi njoj i njenim kolegama i koleginicama obrazovaniji članovi stranke trebalo bar da dostave ispisana i potpitanja, sa uputstvom za upotrebu i direktivom da ne ispoljavaju kreativnost te vrste. O onim debatnim emisijima gde novinar ili novinarka otvoreno navija za domaće koji brane “našu stvar”, da ne govorim. No pasaran! Neće se tu provući drski i mrski neprijatelji svojim argumentima čak i kad zataji energičnost naših! Tu je novinar/novinarka na braniku otadžbine da izvadi našu stvar, pa makar uskakanjem u usta.
Ima i onih koji bi, kao, da budu mudri. Ne bi da se zamere vlastima, ali bi malo da zvuče kao “objektivni, nezavisni i nepristrasni”. Stavljam ovo pod navodnike, jer se tako otrcalo da se providi. I kroz frazu i kroz te medije. Ko o čemu najviše priča nego zavisan o nezavisnosti, subjektivan o objektivnosti, pristrasan o nepristrasnosti, mrzitelji o govoru mržnje, diskriminatori o borbi protiv diskriminacije, nacionalisti o demokratiji, rasipnici o štednji, neznalice o tuđoj stručnosti…i tako redom. Zato me i ne čudi ogroman broj onih koji nikad na raspravljaju o temi, već o autoru i to onako kao da je kakva tračerska kafe-sesija u kojoj maksimalno treba ocrniti suparnika ili suparnicu: Šta zamišlja ko je? Ja znam kad je molila Mileta/Zlatka/Dragana, pa on nije hteo, zato sad tu glumi opoziciju. Ili: Ma, ko je on?! Juče je kupovao u granapu na crtu, sad tu izigrava neku pamet? Cure imao nije dok se nije oženio!
Elem, ti što bi malo tamo, malo ovamo u balansiranju oko kase, pozovu me u goste, na primer, da raspravljamo o temi za koju ja odmah kažem da ima boljih, referentnijih i da ja zaista nemam ambiciju da budem kvisko za sve teme: od pčelarstva do psihologije preko metafizike. Nije to kolumna, koja je “u novinarstvu stubačni tekst pisan u prvom licu jednine sa neskrivenom ironijom ili čak satiričnim karakteristikama. Žanrovski je svrstana u članke mišljenja…”.
Tako sam par puta sebi dozvolila da odem u tako neke emisije jednom na ličnu molbu urednika, jednom mi je novinarka plakala i molila da je ne ostavljam bez hleba, kako reče; jednom otiđoh više kao podrška televiziji u jeku pohoda vlasti na treniranje tog “objektivnog, nezavisnog i nepristrasnog” novinarstva, a jednom je bilo i na čistu prevaru: umesto gostovanja od desetak minuta na ekonomske teme, ispalo je više od sat gde samo što još o heklanju nisma slušala. No to je način nekima da se kaže kako su, zaboga, oni otvoreni i za ovakve kao ja. Ne zovu me na one teme o budžetima, ekonomskoj politici, porezima, korupciji. Nije uputno, a nije ni u dobijenom uputstvu. Međutim, ipak su pošteniji odnosi sa privatnim medijima. Razlika je, ponavljam, što na državnim niti možeš kako hoćeš, niti dokle hoćeš, dok u privatnim možeš kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš. Ili te ima, ili te nema. Govorim o “ovakvima kao Cenićka”, kako se najblaže rečeno kaže, odnosno govorim o nekim spoljnim saradnicima, bilo da su kolumnisti, gost-urednici ili šta već. Stalno zaposleni novinari sigurno imaju svoju stranu priče. Razumem ih više nego što mogu da pretpostave: valja jesti, plaćati kredite i račune, pa se goli opstanak nadvije nad objektivnošću, nezavisnošću i nepristrasnošću u uslovima istorijski najveće stope nezaposlenosti.
Od dva zla, nekako mi se manjim čini to da kažeš šta misliš, pa koliko god trajalo. Recimo, ta moja prva saradnja kao kolumniste sa Nezavisnim trajala je nekih pola godine maksimum. U broju 518 magazina Dani od 18.05.2007. objavljen je intervju sa Željkom Kopanjom i tema su bili upravo mediji RS i FBiH, pa je Kopanja rekao i ovo: “Ali Senade, Svetlana Cenić svako malo podere u Nezavisnim novinama neke Dodikove političke i ekonomske poteze. Nezavisne novine su razvalile lopovluk u opštini Kneževo, gdje SNSD drži vlast. Žestoko smo se obrušili na MUP prije tri dana za neadekvatno reagiranje u Srebrenici…”.
Nekoliko sedmica posle toga, ja dobih pomenuto pismo da mi neće objaviti kolumnu, ali do tada mi nikada ni slova niko nije promenio. Moj prvi tekst za Dane izašao je 20.07. 2007, opet privatni medij, gde me, takođe, ne upitaše nikad ni šta ću pisati, a kamoli da sugerišu sadržaj.
I tako traje. Mi još uvek pišemo, ostali sve znaju, ptice na grani pevaju. A šta sam to pisala još pre pet godina ravno i to baš za Nezavisne, u vreme kad nisu svi sve znali i kad su ptice cvrkutale malo drugačije, evo stavljam ponovo na uvid. Nema potrebe da mi se skreće pažnja kako na šahtu nema poklopca kad sam se već slupala i nogu polomila. Nisu prijatelji ni meni ni sebi oni što me tapšu po ramenu i dive mi se znajući da mi je šminka razmazana, suknja zgužvana i da će mi se smejati na ulici. Još manje su prijatelji i meni i sebi oni koji me ubeđuju kako me svi vole, a onda sa tim “svima” raspravljaju da je dosta i moga više. S tim ubeđenjima sam pisala i o sebi i od drugima, odnosno vlastima. Ja i tada, mnogi ni sada. Iako svi sve znaju, a i ptice na grani cvrkuću. Cvrkutaće i dalje, samo je pitanje publike. A i proleće će.