Velike lopove, još ako su na vlasti, zovu gospodom, o njima pričaju sa divljenjem po kafanama uz ono: „E, jest’ vala maher, nema šta!“ Interesantno da se niko pri tome ne oseća zeznutim, odnosno da je taj maher zahvatio i iz džepa upravo toga istog koji mu se tako divi, pred njima skida šešir ili kapu klanjajući se, a mašta da ima njegova …, hm… njegovu petlju i da sve to isto uradi.
Ostajem jedna od poslednjih budala prvo, zato što nemam vilu, nisam uzela ništa tokom mandata, na još uvek prisutno čuđenje i onih koji dolaze da mi očitaju struju i poštara koji mi donosi račune i opomene, a drugo, što uporno pričam i pišem o Tvornici glinice Birač, o NIRS-u, budžetskim zloupotrebama, o ogoljavanju firmi i transfernim cenama. Naravno, uz papire kao dokaz i sa pažnjom da ako mi se išta desi, adrese su poznate. Pretnji sam se nadobijala nešto malo manje nego etiketa domaćeg izdajnika, stranog plaćenika, loše Srpkinje i koječega iz septičke misaone jame nekih samozvanih intelektualaca ili blogbalegara. Takođe, već mi je mučno dosadno od ovih koji me svrstavaju u isti koš sa kojekakvim nabiguzicama sa diplomama friško odštampanim u domaćoj radinosti i onih koji se još u životu nisu oznojeni od rada hladne vode napili. Pogotovo su mi iritantni oni koji sede u zavetrini glumeći mučenike i kritikujući mene, gle čuda, a da veze blage nemaju šta ja to radim pored ovih tekstova. Ili, zaneseno pomisle da se tv nastupi plaćaju i tu se ismejem kao luda. Molim te neke pod pseudonimima da dođu da im sve te novce, to što ja dobijem za javne nastupe, izjave i sate provedene objašnjavajući novinarima nekad i elementarne stvari, odmah poklonim! Dragi pseudonimci, odmah da vam i kažem da se samo ponekad plate putni troškovi, ali samo ponekad! U 90% slučajeva put plaćam sama, a kada su u pitanju mediji u Banjaluci, valjda bi i zadnjim pseudonimcima trebalo da bude jasno da je to o svom hlebu i svom trošku. Ako uvažene pseudonimce interesuje cenovnik predavanja ili gostovanja na nekim skupovima, slobodno neka se obrate da im izlistam i to. Već sam javno rekla da pertle na cipelama Jelen Karleuše koštaju više nego sat predavanja, a da i oni što lamentiraju kako se znanje najmanje plaća i kako smo uništili sistem vrednosti, istovremeno gledaju kako da što jeftinije prođu kad angažuju stručne ljude, dok ne pitaju za cenu kad angažuju neku estradnu zvezdu za večernju zabavu na nekom od domaćih „stručnih“ seminara. Navela sam JK čisto zbog toga što je kratko bila kolumnista, pa i sama videla da je bolje pevati nego navlačiti na sebe ljudsku i intelektualnu bedu svaki put kad jasno i glasno kažeš stav. To što ona više zaradi za dva svoja sata nego ja za moja dva radna sata, ne frustrira me posebno, što već javno rekoh, jer takvi su konzumenti i takvo je tržište, pa se plaća i više daje za nabildana usta i grudi nego za učenjem nabildani mozak.
Ovo samo kao uvod i napomena da krećem u seriju tekstova o pranju novca, korupciji, dužničkoj zamci i ropstvu, itd., a potkrepljeno stranim i domaćim primerima. Naravno, ovo nisu studije ili tome slično, već tekstovi za portal koji čitaju i oni kojima je sve očigledno, ali naknadno i kad to drugi kažu, kao i oni kojima ekonomija nije struka. Paralelno sa ovim tekstovima, u nekoliko nastavaka na ovom portalu ići će i analiza nečega što kod nas proglašavaju uspešnom privatizacijom, a odakle je izvađeno oko milijardu u parama plus napravljeni gubici od preko 700 miliona.
Zašto ovakav naslov? Zato što se većina pravi da ne vidi koja pljačka je na sceni i da ona nije moguća bez onih koji nas tako nacionalno brane, a i onima bez dnevne sobe jasno je da se nacionalni, državni, republički, opšti i ostali interesi nikada nisu odbranili otimačinom, potkradanjem, bahatošću, prodajom tog istog nacionalnog interesa, itd. Slon jeste u dnevnoj sobi, pa možeš postrance hodati da ga zaobiđeš, možeš sedeti i praviti se da ga ne vidiš, možeš žmuriti, ali neće nestati. Još i teško zasmrdi kad onako slonovski obavi veliku nuždu, pa ili čistiti i priznati da ga ima ili sedeti u smradu, posred govneta i dalje negirajući da je tu i da slede naizmenično što mala, što velika nužda.
Napomena: Od sada odgovaram samo na pitanja, a malim pseudonimcima sa potrebom da truju i mene i sve oko mene odgovoriću na drugom mestu, srazmeno tehničkim mogućnostima.
Pa, da krenemo prvo sa malo teoretskog dela…
Bivši Visoki predstavnik Carlos Westendorp je, između ostalog, nametnuo i onaj čuveni set zakona čiji je deo i Zakon o repatrijaciji profita. Ništa neobično, jer onaj ko je uložio pare ima pravo da svoj profit iznese kojekuda. Platiš dažbine u državi u kojoj posluješ, pa ono što ostane iznesi gde hoćeš. Zna se poreklo para, a tvoja je stvar šta ćeš s njima. Ali! Eh, da je samo da iznose ono što im pripada i ono zarađeno, a nakon plaćanja svih obaveza u državi gde je poslovanje registrovano. Ama, iznesoše sve što se izneti da! 
Tax haven ili poreski raj, kod nas prevedeno najčešće kao poreska oaza, opštepoznata je kategorija jednako kao i offshore banking haven. Neka od procena kaže da se iz zemalja Trećeg sveta iznese minimalno oko 500 milijardi dolara godišnje – takozvani prljav novac koji je postao pogonsko gorivo globalnih elita. Ruski bogataši su tokom devedesetih godina XX veka, kako se procenjuje, prebacili u poreske oaze kapital u vrednosti od najmanje 500 milijardi dolara. Takođe, procena je i da se oko dve trećine svih transakcija na njujorškom finansijskom tržištu obavlja novcem iz offshore zona.
Svetska ekonomska kriza ili svetska finansijska kriza nije ništa novo za sve one koji su poodavno videli da je liberalizacija tržišta kapitala i liberalizacija trgovine, koja je najviše promovisana od MMF-a i Svetska banke, olakšala bogatima i korporacijama da izbegnu plaćanje poreza. Poreske oaze igraju ključnu, ali skrivenu ulogu u prenosu novca na skrivene račune i offshore kompanije – ne samo u korist najbogatijih i najmoćnijih u svetu, već onemogućavajući napredak zemljama u razvoju ili najsiromašnijim zemljama. Ogroman novac odlazi iz zemlje i onda nema druge nego se zaduživati za opstanak – kratko rečeno. Tako se stvara onaj zloćudni začarani krug. Slabiji rast izaziva ekonomsku neizvesnost i socijalnu nejednakost, što dalje produbljuje politički rizik i doprinosi još masovnijem „odlasku“ kapitala. Sporiji rast uzrokuje da te zemlje ne mogu otplaćivati svoje obaveze dok održavaju javnu potrošnju, administriraju i ulažu u infrastrukturne projekte. Ukratko, offshore poreske oaze podrivaju ekonomski rast i izazivaju siromaštvo. Kod nas se, recimo, malo o tome govori, a i u svetu do možda poslednje decenije, decenije ipo, ali treba imati u vidu činjenicu da pola svetske trgovine prolazi na papiru, ako ne stvarno, kroz te poreske oaze, a da milijarde dolara dnevno prođu kroz offshore mrežu.
Najveći deo procesa izbegavanja poreza je putem falš faktura. Kompanije koriste poresku oazu da sklone profit putem transfernih cena: proces u kojem dva ili više preduzeća u vlasništvu istih ljudi trguju između sebe. Tehnički govoreći, transferne cene su legalne i uobičajene, jer većina svetske trgovine se odvija preko subsidijarnih firmi u okviru kompanije. U praksi, međutim, međunarodne konvencije o transfernim cenama su uglavnom neefikasne, jer ne postoji neka tržišna cena za robu kojom se trguje između delova ili kećrki-firmi neke kompanije. Tako se koriste subsidijarne firme u poreskoj oazi da naduvaju uvoznu cenu i smanje cenu izvoza i tako smanje deo za oporezivanje. Offshore subsidijarne firme se koriste i za odlaganje/registrovanje intelektualnog vlasništva kao što su patenti, a za koje se zatim po neverovatnim cenama daju licence za rad u zemlji. Neki od klijenata poreskih oaza su vlasnici manjih preduzeća iz zemalja u razvoju koji su osnovali offshore firme da operu profit kroz proces zvan prefakturisanje (re-invoicing). Prefakturisanjem se stvara slika da su robe i usluge prodate trećoj strani koja se nalazi u poreskom raju, a koja zatim to prodaje krajnjem kupcu. U praksi, aranžman je varanje poreskih vlasti, jer veći deo (najčešće gotovo sve) profita opran vani završava na tajnim računima. Deo novca kasnije „kružnim putem“ dolazi ponovo u zemlju maskiran kao strana direktna investicija i dobija prefencijalni poreski tretman. U većini slučajeva, transferne cene nose minimalni rizik da će poreske vlasti reagovati. Istraživači u SAD su, recimo, došli do podataka da je kilo toalet papira iz Kine (oko 4 rolne) uvezeno po ceni od 4.121,81 dolar, plastična kanta iz Češke 972,98 dolara po komadu, gume za bicikle uvezene su u Rusiju po jediničnoj ceni od 364 dolara, itd. Ako vas to podseća na cene za pepeljare, vešalice i slično iz kompleksa Vlade, sasvim ste u pravu.
Na izvoznoj strani cene su vrlo „zanimljivo“ niske. SAD su, recimo, izvezle buldožere za Venecuelu po jediničnoj ceni 387,83 dolara, montažne kuće za Trinidad po ceni od 1,2 dolara za kuću. Samo u periodu od 1998. do 2001. u SAD-u se procenjuje da je država na transfernim cenama propustila da naplati, odnosno izgubila oko 175 milijardi dolara poreza! Posledice su mnogo veće po nerazvijene i zemlje u razvoju, pogotovo što nemaju ni znanja ni političke volje da preduzmu obimne i vremenski zahtevne istrage o offshore računima. Uostalom, pogledajte i izveštaj o napretku BiH ka EU, odeljak o pranju novca, pa je zamerka uvek ista : niti volje, niti stručnosti da se pozabavimo tim pitanjima, a kad još dođemo do vladavine zakona, onda je slika kompletna. Da ima volje, bilo bi i znanja, naravno. Ali, uvek je neukom masom najlakše bilo upravljati i od nje krasti.
Postoje i oni što sebe zovu čak i ekonomistima, a koji kažu da je zadatak direktora iliti ovlaštenih lica da smanje troškove, uključujući poreze. To su oni što su struku stavili pod stražnjicu i u službu politike, jer porezi ne spadaju u troškove poslovanja u konvencionalnom smislu. Kao i dividende, više su korektivni pojam u odnosu na distrubuciju profita, pa se tako i porezi prikazuju na računu dobitka i gubitka. Dakle, porezi su nešto što koriguje distrubuciju blagostanja, pa više plaća onaj ko ima ili troši više da bi se deo prelio onima koji imaju manje, uz ulogu poreza da finansiraju javna dobra i usluge. Dividende se isplaćuju po osnovu vlasništva i u uslovima kada se ostvari profit, a svedoci smo da se neiskazivanjem profita čini šteta i deoničarima i otima i od njih. Dakle, dvostruko – od države i od deoničara, a to ni u kom slučaju nije smanjenje troškova poslovanja, već čista krađa!
Jednako značajno je pomenuti lakoću sa kojom kompanije mogu organizovati trgovinu i investicije na papiru putem subsidijarnih firmi registrovanih u nekoj poreskoj oazi, što im daje značajne poreske prednosti nad konkurencijom, posebno onom domaćom, što najčešće znači favorizovanje tih nekih kao stranih investitora ili kompanija nad domaćim i lokalnim u zemljama u razvoju. Sve je to još pojačano i pritiskom da se daju razne pogodnosti kako bi se privukle strane investicije, proces često licemerno nazvan poreska utakmica, a koji generalno favorizuje te nazovi strane investitore u odnosu na domaće proizvođače. Nijedan od ovih problema se ne pominje i ne razmatra tokom međunarodnih trgovačkih pregovora, uprkos dokazima da su izbegavanje poreza i poreski podsticaji koji ohrabruju strane investicije odigrali glavnu ulogu u oblikovanju trgovine i tokova investicija u poslednjim decenijama. Jasno je da poreski rajevi zapravo smanjuju globalnu produktivnost i usporavaju ekonomski rast upravo zato što iskrivljuju tržišne mehanizme.
Na kraju ovog prvog i uvodnog teksta – koliko naših ljudi je otvorilo firme kojekuda po poreskim oazama, a zatim se pojavili ovde kao „strani“ investitor? Naravno, pare su prvo isisane bilo iz privatizacije, bilo iz budžeta, smeštene potpuno bezbedne od otkrivanja identiteta po poreskim oazama, a onda zaobilazno i u kooperacijma sa kojakakvim likovima jedan deo osvane ovde dobivajući sve privilegije i političku potporu? Primera nebrojeno uzduž i popreko u regionu… Pare koje smo imali, pare koje su pristigle, imovina koje je bila ovde…nisu mogli ispariti u nekom hemijskom procesu. Sve nešto kao iskazujemo rast, sve nešto kao napredak, a nikako na onaj standard od pre rata. Deo odgovora leži i u transfernim cenama i isisavanju para na sve državne i manje državne pore.
(nastaviću se, na nečiju žalost)