Ukoliko ste sinoć gledali obraćanje predsjednika Srbije Aleksandra Vučića i neformalnog šefa Srpske napredne stranke iz izbornog štaba tog političkog subjekta, mogli ste zaključiti da su članovi SNS-a i lider SNSD-a Milorad Dodik i lider DNS-a Nenad Nešić. Prvi je predsjednik entiteta susjedne države, a drugi je državni ministar odbrane. Da im nije mjesto u izbornom štabu stranke u drugoj državi nema dileme, ali u ovom tekstu otvaramo pitanja zašto to čine i zašto su političati iz Republike Srpske toliko lojalni Vučiću.
Ta podrška se ogleda i u organizovanom glasanju birača iz BiH u Srbiji, pozivima na glasanjem i organizovanim autobuskim prevozom na biračka mjesta u Srbiji.
Politička analitičarka Ivana Marić za Buku kaže kako je miješanje političara jedne u političku zbilju druge države postalo regionalni trend.
„Šta da mi prigovaramo bilo kome kada je Komšić za savjetnika imao Čedu Jovanovića, političara iz Srbije, koji se sada budni zbog sudjelovanja birača iz BiH u Srbiji. Ministar vanjskih poslova Hrvatske je više vremena proveo u BiH nego u svim ostalim državama zajedno i to ne u društvu sa ministrom vanjskih poslova BiH već sa predsjednikom HDZ-a. Dodik već decenijama podržava čitav niz kandidata za koje smatra da će od njih imati koristi i u skladu s tim poziva i organizira glasanje bh. građana u Srbiji, ali i glasanje građana Srbije na izborima u BiH. Sličnu situaciju smo imali sa prisustvom aktivnih bh. političara u izbornim štabovima u Crnoj Gori. Dodik već redovno viri iza Vučićevog ramena tokom svakog značajnijeg govora u Srbiji. Zbog svega toga, pojavljivanje Nešića u izbornom štabu SNS-a, i sa druge strane Vučićevog ramena je samo nastavak te tradicije miješanja u izbore drugih država. Da se nakraju našalim, mogu republike izaći iz Jugoslavije, ali ne može Jugoslavija iz njih“, kaže Marić.
Za političku analitičarku Tanju Topić je paradoksalno da su u izbornom štabu SNS-a državni ministri iz BiH, ali i to je postalo sastavni dio bh. političkih apsurda.
„Da ljudi koji ne priznaju sopstvenu državu, ipak sjede u državnim foteljama a pri tome javno i otvoreno zagovarajju nacionalne interese susjednih država. I svima je to postalo prihvatljivo i normalno. Možda bi bilo poštenije da se kandiduju u Srbiji da odmjere snage sa tamošnjim političkim vukovima i ne drže u zabludi političke aktere i građane u BiH“, govori Topić.
Novinarka i urednica Direkt portala iz Gacka Milanka Babić Kovačević za Buku kaže kako vjeruje da je primjer da zvaničnici jedne zemlje aktivno učestvuju u izborima druge zemlje nepoznat u političkoj praksi.
„To govori o tome da smo mi, tradicionalni tražioci rupa u zakonu, uspeli da pokvarimo sistem. Čudno je kako se Nešić, kao zvaničnik BiH koje se gnuša, nije gadljiv na funkciju, platu i ostale benefite koje ima kao ministar. Isto važi i za Milorada Dodika. Svaka država ima mafiju, samo ovde mafija ima državu- grafit čiju istinitost bolno osećamo na svojoj koži, a čiju smo ilustraciju videli sinoć u izbornom štabu SNS-a. Ne treba imati iluzija. Stvari će se ovde usložnjavati, a slobodna misao guštiti. Ono što mogu da zaključim je i da će borba za Vučićevu naklonost tek dobiti na intenzitetu. Dodik više nije jedini partner iz RS. Očito je da je Nenad u usponu. Sad, pitanje je šta je u pozadini i da li ima ulogu u organizovanju glasača. Biće zanimljivo posmatrati kako će se dalje situacija razvijati. Ne bi me čudilo da mladi lav svrgne iskusnog medveda“, kaže Babić Kovačević.
Dodaje da građani iz Republike Srpske koji glasaju na izborima u Srbiji imaju potpuno pogrešne motive za takve radnje.
„Ovo stado se, očito, nije nahodalo, pa je za šaku soli spremno da sedne u autobus i ode u grad u kom ne živi da bi, kao, uredili živote onih za koje ne mare. Objašnjavam to potpunim odsustvom svesti i savesti, ali i vrhunskom sebičnošću. Da to rade iz dubokog uverenja da će Srbiji biti bolje, da će se razvijati i napredovati, tu vrstu idealizma bih mogla da prihvatim. Ali, to što znam da većina glasa samo zarad neke lične koristi, potpuno me obeshrabruje“, kaže Babić Kovačević.
Rođena Srbijanka koja decenijama živi i radi u BiH vjerovatno polaže više biračkih prava od onih koji su na izbore išli autobusima, ali to pravo ne koristi.
„Iako sam rođena u Srbiji i, naravno, imam tamo pravo glasa, otkad živim u BiH nisam tamo glasala jer je moj lični stav da bi bilo nepristojno da se mešam u procese čije posledice (ili benefite) neću moći da osetim. Gledajući šta se sve oko mene dešava, ko ide da glasa, zapitam se da li je taj stav ispravan. Ali, nekako smo se pomirili sa činjenicom da se razum i elementarna pristojnost tretiraju kao slabost na ovim prostorima. A kako biramo, tako nam je. I ovaj put su nam obećali da su teška vremena pred nama. To je jedino što poslednjih 30 i kusur godina ispunjavaju“, dodaje Babić Kovačević.
Ivana Marić uočava da je glasanje na izborima građana koji žive u drugim državama, a koji imaju državljanstvo te zemlje postala uobičajena pojava. Pa tako građani iz BiH glasaju ne samo u BiH, već i na izborima u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori, ali isto tako i građani iz Srbije I Hrvatske su redovni glasači na izborima u BiH.
“Iz Srbije se sada po društvenim mrežama mogu pronaći mnoge osuđujuće i uvredljive objave prema Bosancima čiji glasovi su možda presudili izbore, posebno u Beogradu. I dok su to ranije bili „braća Srbi“, bosanski Srbi, sada su to postali „Bosančerosi“ i još mnogo pogrdnije izraze koriste za njih. Posebno je zanimljivo da se i Boris Tadić otvoreno usprotivio tome, a oni koji prate politiku se dobro sjećaju da mu to nije smetalo kada je on bio miljenik Dodika I birača iz RS-a. Ne možemo tolerisati i podržavati kada naši to rade drugima, a onda se buniti kada drugi to čine nama. Znate onu poznatu pjesmu: „Kada su došli po mene, više nije bilo nikog da se pobuni.“. Da su se građani Srbije pobunili protiv glasanja Srba na izborima u BiH, mogli su možda spriječiti da im Bosanci određuju vlast na izborima. U svakom slučaju, jako mi je žao građana Beograda i Srbije, ali jednostavno nisu ni imali pravu alternativu, jer da jesu sigurno bi veći broj njih izašao na izbore pa glasovi iz Bosne ne bi imali nikakav utjecaj na konačne rezultate“, kaže Marić.
Glasanje je ovog puta bilo izuzetno organizovano čime je pokazana doza bahatosti, da vidljivo, organizovano u ogromnom broju uz poruku “možemo činiti što nam je volja, ne može nam niko ništa, kaže to za Buku politička analitičarka Tanja Topić.
„Mogu se građani Srbije kao i opozicija buniti koliko hoće, samo će im se nalijepiti etiketa da su protiv braće iz Republike Srpske i da su šovinisti. Rekla bih da ovaj proces organizovanog sudjelovanja u izbornim procesima kako u Srbiji i BiH traje dugo, on je podržan i organizocan od vlasti sada je samo agresivno dospio u javnost. Zapravo, navikli smo da su krivična djela sastavni dio “demokratskih i transparentnih” izbora“, smatra Topić.
Izuzetak samo lista Nebojše Vukanovića
Dok su se političari iz Republike Srpske „gurali“ ko će biti prvi izbor Vučića u Republici Srpskoj i koga će on izabrati za najodanijeg partnera, jedina politička opcija koja nije podržala Vučića je Lista za pravdu i red Nebojše Vukanovića.
„Lista za pravdu red nije željela, a što je najvažnije, nije morala dati nikome javnu podršku na izborima u Srbiji, i tu smo još jednom pokazali drugačiji pristup politici i slobodu u istoj. Isto tako ne želimo da se bilo ko miješa u naše izbore, osim naših birača. Tužno je gledati utrkivanje pojedinih opozicionara, a naročito Draška Stanivukovića (ako je još opozicionar) i Jelene Trivić, ko će se više približiti Vučiću i SNS-u, dok su istovremeno u SNS-ovom predizbornom štabu Milorad Dodik i Nenad Nešić. Ne mislim da to Draško, a pogotovo Jelena Trivić rade iz ljubavi prema politici SNS-a, ali je čudno kako su promijenili ploču“, kaže narodni poslanik Đorđe Vučinić.
Sveukupan utisak je da, dodaje Vučinić, narod u Srbiji, kao i u Republici Srpskoj najviše glasa zbog opstanka na poslu, zapošljavanja nevjeste ili nekog sitnog ličnog interesa.
“Izlaznost je, realno govoreći, mala. Oko 40% ljudi uopšte nije iskoristilo svoje pravo glasa. Pretpostavljam da je u pitanju mantra da jedan glas neće ništa promijeniti, a u ovom slučaju gotovo dva do tri miliona glasova ništa nije promijenilo. U svakom slučaju želim Srbiji isto što i Srpskoj, a to je što bolji životni standard, a što manje kriminala i korupcije, a prvo bez drugog ne ide“, zaključuje Vučinić.