Mila moja Anđo,
Znam da nije prošlo mnogo vremena od mog prvog pisma tebi, al’ evo, moram opet da ti pišem, muka me netjerala. Na bih ja, vjeruj mi, al’ ti si kriva! Na stranu što si đubar i što mi nisi ni „A“ rekla, a kamoli odgovorila na prethodno pismo. Razumijem ja da si ti VAJPI (VIP) persona, al’ s tim u vezi očekivao sam više i manira. Neću ti patetisati o tome kako sam očekivao da ćeš se javiti i na iskrenim riječima se zahvaliti. To tebi nek je na čast.
Ove riječi što ti sada pišem iskrene su i iz srca. I sama znaš da je srce jedan važan organ i kada ono želi da pošalje poruku, tu nema puno rasprave. Nego, da pređem na stvar, pošto znam da si stalno u žurbi i da ne možeš da čitaš moje i Markove konake. Valja dolar krvavi umnožavati, valja sitnu nejač vaspitavati, valja Hljeba Pitu zbog trave zajebavati.
Ovije dana na našim televizorima i u drugim medijima, reklo je da imaš u planu doći na Balkan, tačnije u Srbiju i Pink studio da snimaš neki film. Isprva, svi su bili ushićeni, već se krenulo pričati kako je to dobro za Srbiju i region, biće posla i slične žvake, a ako film uspije, vođeni tvojim primjerom, doće i ostali holivudski mešetari, perači para i arhitekte iluzija da za duplo manje budžete snimaju dobre filmove. Kontam se – neka, lijepo, nek se radi, nek se gradi.
Iskreno, gnušam se Pink (ne)kulture i osjećam ogroman prezir prema svim tekovinama te kreacije užasa (Grand parada, farme, razne folk gromade ) te doprinosu u sistematskom ruiniranju kulturnih vrijednosti na Balkanu, al’ vjerujem da tebe to ne zanima. Reću ti samo da je u Banjaluci, Pink konglomerat zaposjeo i dan danas drži jedan od najboljih koncertnih prostora koji je postojao nekada u gradu na Vrbasu. Al’ što naš narod voli reći – što je đavo dao, đavo će i uzeti. Nemo’š se obogatiti na kulturnoj degradaciji jedne nacije a bome i regiona, a da đavo ne uzme svoj dio. Profit je super, al’ gramzivost je smrtni grijeh. Znaš ti to jako dobro, Hljeb Pita je glumio u filmu SEDAM.
Simpatični su bili komentari mnogih ljudi gdje se pričalo o stavu, patriotizmu, odlučnosti i moralnim načelima gospodina vlasnika Pinka, što je u najmanju ruku totalno bizarno jerbo je taj čovjek arhitekta kulturocida jednog regiona. Ok, znamo, šta publika ište to se i daje, para vrti đe burgija neće, al’ jedno je sigurno – užas ostaje užas.
Nego, jebeš njega, ti si moj problem.
Kada sam pročitao šta je dio scenarija, otišao sam na Šehitluke velikom brzinom pun pitanja mnogih, a sve sa tvojim likom i djelom u glavi. Da bi čitaoci znali šta si naprdila, dajem na uvid: „ U jednoj sceni prikazuje se grupa od dvadesetak Srba, uzrasta od dečaka do penzionera, koji siluju lepu i mladu muslimanku, dok srpske žene navijaju sa strane, a u drugoj sceni poludeli srpski vojnik odseca dojku silovanoj muslimanki i onda je besno grize! “
Izvini, al’ meni je to pravo bolesno. Bez obzira što sam negdje još pročitao da se silovana muslimanka i silovatelj Srbin na kraju zavole, nije mi pomoglo pri poimanju tvoje namjere.
Da ne bih ja bio zadrti Balkanac, kao što si rekla za onog tamo Mitrovića, uložiću određen intelektualni napor da ti kažem što mi je taj tvoj zahvat jezivo – grozomoran!
Činjenica je da je u nas bio rat, to bar svako zna. Isto tako, vjerujem da je bilo raznih scena i klanja, mučenja, silovanja, vađenja očiju i ostalih elemenata genocidisanja jedni drugih. Ma, znaš i sama kako to ide po Iraku, Avganistanu, Vijetnamu, Gwantanamu..
Mene je posebno rastužilo to što sam više očekivao od tebe, jer si ti ipak UNCHR-ov ambasador mira. Putovala si svuda, svašta si vidjela, mnogima si pomogla i to je lijepo, al’ mišljenja sam da stanovnicima BiH ne treba još jedan takav film. Sa takvim temama i takvim scenama, snimljeno ih je podosta od rata pa naovamo. Imamo mi naše režisere koji to obrađuju i dobijaju nagrade, pare od države itd. .
Meni se džigera okrenula kada sam vizuelizovao to. Ne radi se tu o Srbima i silovanju, već o smislu i besmislu toga – Dokle?
Nije dovoljno što vlast tvoje zemlje ratuje od 45-te pa naovamo stalno, konstantno i na svakom kontinentu, pa ‘aj’ što ubijaju ljude, troše milijarde na oružje, bombarduju, pale i muče, od civila prave pojmove poput kolateralne štete, već Vi hoćete to da snimite, pravite filmove, uložite dolare i onda ih opet umnožite i zaradite na tuđoj nesreći. Đe je tu humanost, ambasadorko?
Anđo, muko moja, tolike sam nade polagao u tebe, toliko puta sam gledao tvoje obnažene fotke i mislio kako bi bilo pofajn da se zavučeš pod moje ćebe, pa da mi opričaš sve što te tišti i boli. Sada si mi se nekako ogadila. Rzmišljam danima što ti je to trebalo, a onda mi moj Bog, Google, ukaže par stvari:
– Kao osnivačica grupe ‘Ljubilice’, u vrtiću sam izmislila igru u kojoj sam ljubila dečake i glumila da mi se to gadi. Kako sam bila jako seksualna, nagovarala bih ih da se još ljubimo, nakon čega bi se skinuli goli.
Zbog toga sam imala jako puno problema i uvijek sam bila kažnjavana. Prvo seksualno iskustvo imala sam sa 14 godina. Dečka koji mi je uzeo nevinost porezala sam nožem. Potom je i on to učinio meni. Oboje smo bili prekriveni krvlju, srce mi je lupalo od uzbuđenja.
Od tada, kada god bih se osećala zarobljenom i nesrećnom, sekla bih se. Danas mi je celo telo prekriveno ožiljcima – dodala je Anđelina. Više nisam divlja Anđelina koja se seče i pije krv svog muškarca, već majka kojoj su najvažnija njena deca – završila je intervju.
Sve se nešto kontam, možda je to od toga, lična frustracija i devijacija izvitoperena i stavljenja u kontekst zarade na žrtvama – Bošnjacima i krvnicima – Srbima, a sve zato što si kao mala bila, ‘ajmo reći, malo krvoločnija i sexualno naprednija.
Nije ni to problem, ako su to neki prenosi u tvojoj glavi, postoje stručna lica koja ti sigurno mogu pomoći, i ja sam par puta bio kod Doktora Šengena i vidi me sada –blistam!
Mene muči još jedna stvar!
Ako si stvarno ambasadorka mira i humanosti, zar ne bi trebalo time da se baviš, čak i kroz film?
Zar scenario nije mogao da bude drugačiji, humaniji?
Zašto bi on nju silovao i rezao i pojeo sisu, dok krvožedni srpski posmatrači navijaju??
Zar se njih dvoje, muslimanka i Srbin (ili bilo koja konstitutivna mix kombinacija) nisu mogli upoznati negdje u Švedskoj, Americi, Holandiji, pa se zavoljeti…pa da joj on ljubi sisu i venerin brijeg, ona uzdiše, a njemu grašci znoja silaze niz kičmu dok se spajaju u svojoj ljudskosti, mladosti, ljubavi i strasti.
Oni su mogli biti mladi i obrazovani koji su ratom izbjegli u bijeli svijet, a uspjeli su, uprkos mučnoj prošlosti i izbjeglištvu postići uspjeh na brojnim i prestižnim svjetskim univerzitetima (znam jako mnogo takvih) te su se zavoljeli, napravili bebu, pa je ona iz te sise dojila to malo biće, a on ih pazio, čuvao, volio.
Mogli su, al’ nisu, jer se cijeđenje krvi sa velikog platna, praćeno krikom silovane, mnogo intenzivnije zariva u napaćene umove gledalaca. Ko želi da na velikom platnu gleda stvari kao što su sreća, ljubav, porodica, potomci. Zašto bi neko gledao tuđu sreću? Mnogo lakše i opuštenije će uživati u tuđoj muci i patnji. Ali, zar se nije dovoljno zaradilo na našoj, BiH muci? Dokle više, o vi lešinari novog svjetskog poretka?
Anđo, evo na očigled svih čitalaca kažem ti otvoreno i jasno – Ne volim te više!
Možemo nekad otić’ na kafu, sresti se na nekom banketu il’ pozdraviti na ulici, al’ ja više za tebe ništa ne osjećam i tako će biti sve dok ne napraviš jedan humani film koji će naše narode povezati i zbližiti, a ne ubijati i rezati sise. Fuj.
Iskreno
Možda jednom opet tvoj,
Grof Đuraz