Organizacije Radnička solidarnost u BiH i Oštra Nula organizovale su danas konferenciju “Socijalna pravda, a ne vaša socijaldemokratija”.
BiH je država socijalne nepravde, konstatuje Gordana Katana iz Radničke solidarnosti BiH.
“Zbog konstantne nesigurne situacije, pitamo se hoćemo li postati zemlja penzionera i administracije koja svakodnevno raste” – kaže Katana, navodeći da državni parlamentarci prime mjesečno 20 minimalnih penzija u RS.
Anica Jondić iz Sindikata radnika Ministarstva unutrašnjih poslova kaže da nema saglasja u socijalnom dijalogu vlade i sindikata. Nedopustivo je mala razlika među minimalnim platama u prva dva razreda, za nekvalifikovane i kvalifikovane radnice i radnike, kaže Jondić.
“Dobro utemeljen novi sistem plata nije usvojen, dijaloga nije bilo i ostaje bojazan da će se pojavljivati situacije da poslodavac koji ima više od 15 radnika napravi sistematizaciju u pravilniku koja omogućava nepristojan model: da visoka stručna sprema bude angažovana za poslove sa srednjom školom. To je nastavak zloupotrebe najniže plate” – kaže Jondić.
Siromašni radnici će sutra biti siromašni penzioneri, kaže Jondić. “Štetu trpe svi osim vlasnika kapitala” – kaže ona, napominjući da su u sivoj zoni milijarde maraka.
“Čak i kad poslodavci ispoštuju diferencirane plate i kad isplate dio zarade u koverti, ostaje činjenica da mi zaista malo zarađujemo. To je nedovoljno za troškove života koje imamo, jer drastično pada realna vrijednost naših primanja” – kaže Jondić, tvrdeći da sindikalna korpa predstavlja potrošnju najskromnije porodice. U ozbiljno siromašna društva svrstava nas to što najmanje polovinu zarade trošimo na hranu.
Saša Kukolj, predsjednik Sindikata metalaca i rudara RS, kaže da je posebna tema budžet entiteta u kome su minimalna izdvajanja za socijalna davanja spram potrošnje administracije.
“Činjenica je da svaki sindikat dobija iste odgovore od poslodavaca: loše poslovanje, nestabilno tržište, male subvencije. Kad vidite luksuzne nabavke u privredi i javnom sektoru, ta priča se ne može potvrditi kao istina. Najbogatiji najmanje doprinose budžetu, a najsiromašniji najviše. Kada se radnicima koji primaju platu obračuna topli obrok, prevoz i regres, vidite da im je plata manja od minimalca. Svako povećanje plata pratila je inflacija, i to je dio prećutnog dogovora koji vlada u takozvanom socijalnom dijalogu” – kaže Kukolj.
Poslodavci i država nisu htjeli da ulažu u obrazovanje radnika i modernizaciju opreme i sada plaćaju ceh, kaže Kukolj.
“Troše se milioni i milioni, a mi moramo na kraju sami organizovati podršku i pomoć za zdravstvenu njegu radnica i radnika. Danas država računa da će siromašniji građani biti poslušniji” – kaže Kukolj.
Miroslav Subašić iz Mozaika prijateljstva kaže da ova humanitarna organizacija nema podršku koja im je potrebna za aktivnosti koje provodi.
“Mi pravimo skoro 800 obroka za dan, vikendom preko 1200 obroka dnevno. Ljudi traže razne vrste pomoći. Kad govorimo o društvu, znamo dobro da je društvo podijeljeno i da nema podrške ako se ne bavite politikom. Tako i mi imamo veoma malu podršku, pogotovo od grada. Imamo godišnja primanja 12.500 KM. Kad malo bolje razmislite, Mozaik ima javno kupatilo, šivaonu, dnevne centre. Na dnevnom nivou nam treba 300 hljebova, mjesečno za plin 1000 KM, za struju 600-700. To je, s hranom, preko 500.000 KM godišnje. Društvo hoće da odustanemo od borbe, a ne podržava uopšte rad ovih organizacija” – kaže Subašić, napominjući da podrške za ovo socijalno preduzeće nema ni od države Bosne i Hercegovine.