-Dobar dan gospodine, kuda?
-Na parking, kako kuda, trebam parkirati auto.
-Zar ne vidite da nema nikoga?
-Da, parking je prazan, je l’ opet neka rekonstrukcija?
–Zar ne znate, pa ne možete se danas parkirati u centru, konvencija je?
-Molim?
-Ha, pa vi baš ne znate, konvencija je SNSD-a danas, pa su zatvoreni svi parkinzi u centru. Ako baš morate, vi parkirajte preko puta Stare stanice, tamo smo pola parkinga otvorili, pošto niko ne dolazi.
-Aha, dakle, ovo će zjapiti prazno, a ljudi nemaju gdje da se parkiraju, pa do kad?
–Do kad nam kažu. Ništa mi tu ne možemo, tako nam je naređeno, eto na svoju smo ruku pustili pola parkinga za obične.
-Koje obične?
–Pa, one što nisu busevima i za druga kola.
-Dobro, samo mi recite, a kako znate koja kola su SNSD-ova?
–Ništa se vi ne brinite, gospodine, znamo mi već, a sad se sklonite, iza vas je zvornički bus, da može proći.
-Dobro….
Tako mi i treba, kad nisam kreten na biciklu! ‘Oću ja autom tamo gdje mogu prepišati pješke. Nego, koji su oni moj kurac, da blokiraju grad, javne površine, kad im se digne?
Kako će ljudi, voljnici na vjenčanje u Muzej savremene i nevoljnici iz unutrašnjosti, kod ljekara? Gdje će parkirati ,,obični“? Ma, odgovor je jednostavan, snaćiće se. Pognute glave, naguraće svatovska kola po lokalnim jednosmjernim uličicama, a nevoljnici će taksistima onih zadnjih 10KM dati da ih prebaci do Urgentnog centra, i to je to.
I tako vam je to u Oboru – Demijurgu, državici u pokušaju, koja siluje svoje ,,obične“ građane kad go joj se digne. A danas im se baš prijebalo. Kad Ameri slave 4., oni će 3. juli.
Konvencija je najveće harange u manjem dijelu Obora. Kad dođu njihovi iz unutrašnjosti da vide kako Banjaluka u imitaciji Berlina iz 1936. izgleda. Sve čisto, cakum-pakum. ,,Obični“ su sklonjeni saobraćajnim blokadama iz centra čaršije. Grad se očas getoizira. Saobraćajci su već prekaljeni blokatori, jerbo za svaki kurac, nesrećna ulica Kralja Petra se zatvara: dođe princ u pokušaju – zatvoreno, prva glava Srbije ili Hrvatske – zatvoreno, 3,4,5,6 glava donjih pizdića-zatvoreno, mažoretkinje, klovnovi, imitatori, recitatori, oratori, saboraši, trubači, navijači, huligani, skejteri, strejteri…-zatvoreno. Ovo je najprometnija zatvorena ulica na svijetu.
Ako ste ,,Obični“, danas nemojte iz kuće. Imate dobar fudbal, RTRS vam nudi turizam plus, eno okreću se prasići i janjci, pa vi maštajte. A, možete i pobjeći iz kasabe, samo ako znate koridore i ulice otvorene za saobraćaj. Sud i crkva vam i onako ne trebaju, ali SNSD-u trebaju. Ne znam zašto, ali taj parking u blizini ove dvije, Bogu drage institucije, je centralna baza i okupljalište za početak parade, ovaj, konvencije.
Evo, lagano vazduh para i srpska truba. Kulise su spremne, scenografija je tu, red je da fešta od meštra počne!
Te večeri Javna kuća je saopštila kako je na veličanstvenom skupu Velikog vođu pozdravilo više od 8000 ljudi, realnosti uz vjetar, jerbo može stati 6000 duša u dvoranu Borik. Svi su, tačno u podne, sa zastavama unišli u objekat, koji je svjedočio svemu i svačemu, pa i vođinim vježbama nad navijačima Borca, no to nije pomenuto. Frenetična masa je pozdravljala sve i svakoga, atmosfera se planski podizala Špirićem i Radmanovićem, kao predoratorima. A, orač je onda došao, masu u delirijum bacio, našalio se, kako ima onih koji neće iz SNSD-a i kad ih on tjera. To sam mu povjerovao. Svi su se u zdravlju i veselju poslije razišli.
Nego, nešto mi pade na pamet, pošto nama ,,običnim“ očigledno neke stvari nisu jasne, mogli bi svi zajedno do Čokorskih polja. Tamo se održava drugo kolo Balkanske lige u dresurnom jahanju. Možda nešto i naučimo od konja. Pa, majku mu, kad je njih moguće izdresirati, koji je nama ,,običnima“? Zar do sada nismo shvatili da ako postanemo ,,oni“, imaćemo parkirališta, škole, bolnice, djecu u vrtićima, nova kola, nove kredite, radna mjesta, jednom riječju full pansion za preživanje, prežderavanje i preživljavanje u Oboru.
Dokle ćemo biti, kako reče „budući predsjednik“, ,,kreteni na biciklu“?
Dokle će nas karati kućno vaspitanje, skrupule, obziri, ljudskost, savjest i ostale nepotrebne stvari?
Do kad ćemo se mrštiti na ,,njihove“ marifetluke, seljakluke, trubljenja, himne i koračnice?
Do kad ćemo se zavaravati da će ,,proći i njihovo“ , vjerujuću da će buđenje 4. oktobra biti drugačije od sutrašnjeg jutra?
Ništa od toga, rođaci. Jedna je opcija kulturno iseljenje u kakav bauštelski raj, a druga, ona realnija, „štono“ rekoh, snalaženje, životarenje, tavorenje.
Za treću opciju ne znam. Revolucionari, hazarderi, bundžije i ostali, ili su pomrli ili sklerotičnom staračkom rukom pišu poslednju oporuku.
Mlađahni ,,obični“ krive kičme ispred monitora dok im mišići atrofiraju, a jedino što se razvija su digitusi dok pimplaju sms poruke Saši Popoviću i Milošu Bojaniću u novčanik. Oni vispreniji će možda i nagovoriti nesrećnike od roditelja na školu dresurnog jahanja.
-Pa, oni nisu normalni, sikti mi žena sa 5-6 kesetina u rukama.
-Blokada, aaa, veselo ću ja, kao poletarac koji zna za jadac.
–Ajde, ne zajebavaj, uzmi ove kese i gledaj šta je za frižidera!
-Ma, ljubić, proći će i njihovo, mantram papučarski.
–E, neće, ja se učlanila!
Izgleda da ću i sam morati na to jebeno dresurno jahanje!