Poznata priča G. K. Čestertona o ocu Braunu, „Znak slomljenog mača“, dešava se u 19. veku tokom izmišljenog sukoba između Britanije i Brazila. Na čelu 800 britanskih pešadinaca je general Sen Kler, a njegov protivnik je harizmatičan i velikodušan brazilski general Olivije. U jednom trenutku Sen Kler povede dva-tri britanska puka u nepromišljen napad na brazilske položaje, u kome oni pretrpe teške gubitke i bivaju prinuđeni na predaju. Olivije pušta zarobljenike na slobodu, a ubrzo potom Sen Kler biva pronađen obešen o drvo, sa slomljenim mačem oko vrata.
Godinama kasnije, otac Braun otkriva da je Sen Klerova vojna karijera u Indiji i Africi bila obeležena torturom, bludničenjem i korupcijom, da bi na kraju odavao vojne tajne Brazilu. Kada je major Mari, jedan od Sen Klerovih oficira, saznao za ovu izdaju, zatražio je od generala da podnese ostavku. Sen Kler ga ubije, ali mu se odlomi vrh mača i ostane u majorovom telu. Hladni kalkulant, Sen Kler naređuje besmisleni napad ne bi li „svoj zločin zatrpao hrpom leševa“. Preživele britanske trupe predvodi kapetan Kit, koji shvata šta se zapravo desilo i organizuje linč Sen Klera.
Izrael naizgled čini upravo suprotno od Sen Klera: napada jednog (ili više njih – Hamas) da bi sakrio brdo leševa (Palestinaca). Ali u stvari izraelska vlada čini isto što i Sen Kler, mada sa jednom značajnom razlikom. Brdo palestinskih tela treba da sakrije – leš jevrejskog identiteta. Dok većina Jevreja u Izraelu podržava genocid u Gazi, u nekom fundamentalnom smislu oni u stvari izvršavaju kolektivno samoubistvo, napuštajući duhovnu veličinu koja je nekada krasila njihov identitet. I zar Tramp ne radi to isto? Telo koje on skriva je leš američke slobode i demokratije. I odmah čujem prigovore „levičara“: zar „sloboda i demokratija“ nisu licemerna prevara zapada od samog početka? Zar ovo što se sada dešava nije naprosto istina koja izlazi na videlo? Mislim da je to simplifikacija koja, ako nas pokrene na akciju, može skupo da nas košta.
Naša osnovna moralna konstrukcija nije samo licemerna (kao što je oduvek i bila); ratom u Gazi ona je izgubila čak i licemernu snagu privida. U tom smislu, Arundati Roj je još u novembru 2023. primetila da će, ako se bombardovanje Gaze nastavi, „moralna arhitektura zapadnog liberalizma prestati da postoji. Znamo da je uvek bila licemerna. Ali čak i to je bilo neka vrsta utočišta. Ono se sada obrušava pred našim očima“. Ovde je ključna ideja da je, uprkos svom licemerju (ili upravo zbog njega i kroz njega), liberalna moralna konstrukcija ipak „bila neka vrsta utočišta“.
Šta, dakle, dolazi umesto „moralne arhitekture zapadnog liberalizma“? Koliko god nevoljno, moramo priznati đavolu ono što mu pripada: Donald Tramp beleži niz trijumfa. Vrhovni sud je ograničio ovlašćenja federalnih sudija i time mu odrešio ruke da vlada dekretima; njegov „Veliki divni zakon“ uvešće MAGA viziju sveta u pravnu stvarnost; antiimigrantske mere će uticati čak i na one koji su regulisali svoj status u SAD i rade tamo legalno; tu je i poniženje Evrope, koja je odlučila da posluša SAD i poveća vojne izdatke, odustane od jednostranog priznanja Palestine i sledi SAD u sukobima na Bliskom istoku; i tu je konačno način na koji je Tramp uspeo da nametne prekid vatre između Izraela i Irana. Šta je radio da bi to postigao? Napustio je izolacionistički san MAGA pokreta o uzdržavanju Amerike od uplitanja u svetske sukobe i našao sebi novu ulogu globalnog mirotvorca, koji ne okleva da nametne mir brutalnim bombardovanjem. On se čak ni ne pretvara da je jedan među jednakima ili nepristrasni sudija, pa se postavlja pitanje šta je onda on?
Holi Eljat na CNBC-u kaže: „NATO je ispisao novu stranicu istorije enormnim povećanjem vojnih izdataka na svom godišnjem samitu, ali je u centru pažnje bila bromansa predsednika Donalda Trampa i generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea. Kada je Tramp bliskoistočne narode uporedio sa „decom koja se biju u školskom dvorištu“, Rute je nasmejano dobacio: „Pa, tata nekad mora da podvikne na decu“.“
Među nestašnom decom koju treba da izdeveta strogi, ali dobronamerni otac, Rute je zaboravio da pomene sebe i neke evropske lidere. Evropske države su prihvatile povećanje vojnih izdataka na 5% tek kada ih je otac oštro prekorio. Ali to povećanje neće ojačati autonomiju Evrope, već dominaciju Amerike nad njom. Tramp je tako našao novu ulogu za sebe na svetskoj sceni: globalni tata koji mir čuva mešavinom nagrada i brutalnih kazni, uključujući terorističko bombardovanje neposlušnih. On se ponaša kao pravi pater familias sklon nasumičnim hirovima, nesputan univerzalno priznatim pravilima diplomatije ili prosto pravilima obične pristojnosti, i izgovara opšta mesta uz povremene vulgarnosti, a sve u ime pragmatičnog realizma. Pritom istinski sramotan lik u čitavoj priči nije Tramp, već svi oni među nama koji, poput Rutea, rado pristaju na ulogu nevaljalih adolescenata koje kontroliše strogi tata, odustajući od stava lidera koji se drže principijelne politike kao ravnopravni partneri u dijalogu. Sećamo se kako su Tramp i Vens ponizili Zelenskog na notornom susretu u Beloj kući: Tramp se kao besni otac obrušio na Zelenskog zato što sprečava mirovni sporazum, na šta se predsednik Ukrajine odmah očajnički potčinio očevom autoritetu i izjavio ljubav njemu i Americi.
Sa gađenjem se prisećam hita iz moje mladosti, „Daddy Cool“ iz 1976. u izvođenju Boney M, dobrog primera zarazne melodije koje ne možeš da se otarasiš. To je najbolji muzički portret Trampa: on neskriveno više voli jedno dete nego drugo (preti da će sravniti Teheran sa zemljom), a njegove ekonomske odluke su zasnovane na ličnom sviđanju (snizio je carine Britaniji jer mu se dopada). Jedino mu se mora priznati da je, sprovodeći primirje između Izraela i Irana, pokazao izvesnu svestranost time što je protivniku dozvolio časni uzmak (zahvalio se Iranu zato što je obavestio SAD da će bombardovati njihovu vojnu bazu u Kataru i tako omogućio evakuaciju osoblja).
Dakle istina je da Tramp, kako i sam kaže, ne želi da započinje sukobe već da ih okončava. Ali čak i ako mu to ponekad uspe, mnogi ignorišu njegovu ulogu mirotvorca. On obećava mir u Gazi, ali šta može da ponudi Palestincima a da to zadovolji Izrael? U slučaju Ukrajine, uz igrača kao što je Putin može samo da pojača pritisak na Ukrajinu ili da se povuče iz aktivnog učešća u ovom sukobu – što sada i čini. U noći 3. jula 2025, samo nekoliko sati pre još jednog Trampovog telefonskog razgovora sa Putinom, Rusija je lansirala rekordan broj dronova na Ukrajinu, ciljajući civilne objekte u Kijevu. Nekoliko dana ranije, Rusija je zvanično priznala da će dobiti dodatnih 30.000 vojnika iz Severne Koreje za borbu protiv Ukrajine. Istoga dana Rusija je postala prva država koja je priznala talibansku vladu Avganistana od njihovog preuzimanja vlasti 2021. A Tramp? Samo je suvo prokomentarisao telefonski razgovor: „Nisam postigao nikakav napredak s njim“. Ali dan ranije, 2. jula, Trampova administracija je objavila da će obustaviti isporuku mnogih vrsta naoružanja Ukrajini zbog smanjenih zaliha – što kao da je bio uvod u novi talas ruskih napada. Tu nije bilo mesta za ulogu „kul tate“, da ne pominjemo Kinu protiv koje je Tramp pokrenuo pravi trgovinski rat.
Problem je u tome što je njegova pozicija pragmatičnog mirotvorca, koji rešava probleme po analogiji sa poslovnim pregovorima, lažna: njene koordinate su unapred određene čitavim nizom u osnovi političkih odluka i eliminacija. Kao što je bio slučaj sa Iranom, njegovi pragmatični pregovori samo su naličje zahteva za bezuslovnom predajom. Tramp kao globalni „kul tata“ tako najavljuje svet bez jasnih pravila i osnovnih etičkih principa, u kome se upravo ona sila koja smiruje decu koja se svađaju ponaša kao hirovit i nepredvidiv autoritet. Ukratko, naš svet sve viši liči na ludnicu u kojoj je najjači pacijent preuzeo kontrolu i izigrava lekara.
Žižek Goads and Prods, 05.07.2025.
Prevela Milica Jovanović