Kulturna otupelost, nepismenost i odsutnost svake etičnosti uz golu pohlepu i sebičnost lišili su vladavinu navodnog predsednika svake solidarnosti kulture: nema pesnika i umetnika, pisaca i slikara koji bi se udvarali dvoru; tamo vlada samo još neviđeno naduti primitivizam. Gužva oko epske poezije i nacije više ne postoji, posle kraja osamdesetih i početka devedesetih. Navodni predsednik države preuzeo je na sebe deo uloge (v. moj prilog Zgubipoj), ostalo su pograbili poslednji od poslednjih, i pri tome sasvim retki. Gledano iz prave i jedino važeće perspektive, ono sa Pinka sa svojim nedotupavnim džinglovima dobija više od svih književnih nagrada u državi zajedno za jedno krečenje u donjem vešu – što bi još bilo podnošljivo, ali njena logoreja apsolutno ne. Usamljeni i nedovoljno plaćeni nacionalistički umetnici/e mogu se zadovoljavati u veri, u post-soc-verskom realizmu i u slavi na opštinskom nivou. Neko drugi zauzeo je poziciju miturga, stvaraoca mitova, iznenada, neočekivano, i za samo 50 evra. Mislim na kreativnost koja se rodila tokom manifestacija obožavanja uzurpatora a protiv „blokadera“ koji sprečavaju normalni živost pristojne Srbije. Neki pokojni i neki tome bliski, još živi nacionalisti okrenuli bi se u grobu/u saloncu sa ikonama kada bi čuli da neko Srbiju proglašava „pristojnom“. Sve su uradili da ona to nikada ne postane!
Ali… narod tera svoje, i istraživači bi morali biti u stanju najviše pozornosti, jer je perverzija postala svakodnevica. Pre neki dan, neka oduševljena sledbenica mitinga za uzurpatora izjavila je da je zahvalna Vučiću, jer je posle mnogih godina ponižavanja što je nerotkinja – postala majka, kad je on to dozvolio. Realnost iza stilske figure koja je odmah postala mit tu nije važna: važna je svetačko-čudotvorna moć, koja zakone, propise, napredak ginekologije i druge okolnosti potpuno poništava. Stvoren je sveti kralj, figura koja u Evropi i drugde sledi arhanđelu Gabrijelu, pa i bezmitnim vračima Kuzmi i Damjanu, a za prost narod, dodirivo, svaki dan vidljivo na televiziji. Čudotvorcu, kako je u skladu sa motivom, ta majka poklanja svoja dva sina, metonimijski državi, a zapravo vladaru, kao dva vojnika. A on je sa svoje strane već objasnio da su napadi na vojsku, državu a posebno na njega, napadi na narod, čiji je on lik, kao i vojske i države. Bezgrešno začeće i žrtva majke najizrazitiji su mitovi koji su nastali u komešanju malo love, mnogo balona, zaglušujuće muzike kao i rakije, i mehanizama nastanka usmene epike, koje su istraživali Milman Peri i Albert Lord sa muslimanskim pevačem. No pre izvođačice bezgrešnog začeća, gotovo da je u potpunosti već bio konstruisan mit o svetom kralju. Pokret za restauraciju monarhije u Srbiji savršeno je besmislen…Izbori se razumeju samo kao možda još uvek neophodni ritual potvrde kraljevsko-svetačkog lika. Zbog EU, recimo.
Proces miturgije nije jednosmeran: zabavljačka medijska industrija koja povezuje pornografiju i pravoslavlje već duže vremena stvara prostor za nove mitove, mnogo moćnije i dugotrajnije nego što je baljezganje o sebi plastelinki i humanoidnih balvana: ja kao subjekt mita ne postoji u usmenoj kulturi, postoje mitski likovi sa kojima se identifikuje. Prostor za takve mitove je, u nedostatku kontakta sa prirodom, glamurozna laž/kulise, koje ta industrija neprestano proizvodi. Mit može parazitirati u takvom prostoru, ali ne i likovi, koje usmena mašta stvara sama. Tako sveti kralj može biti jedino navodni predsednik, koji nikada nije delio svoje pare, već je naređivao da se dele neke pare; i zato Željko Mitrović, i pored deljenja (možda) svojih para i videa sa raznim krilatima, nikako ne može biti sveti kralj.
Sa novom miturgijom smo na početku, neizvesno je šta će se sve izmisliti, bez obzira na to što poznajemo tehniku i predviđamo motive. Neki, zgranuti nad teškom simbolikom mitova, sve to tumače kao znak poraza pobune. Meni se čini da je pobuna, mudro zamišljena i započeta kao organizovanje svesti isključenih i potisnutih, starijih i žena pre svega, mnogo jača osnova za stvaranje mitova. A oni su ionako sekundarna, premda moćna podrška. Ta miturgija ima još jednu osobinu koja joj daje značaj: internacionalna je, može mobilisati mnogo više slojeva i mnoge populacije. Mitovi koji se rađaju oko navodnog predsednika po dometu su provincijalni. Sam navodni predsednik očito nije svestan kako je sebi pucao u koleno kad je vređao evropske poslanike, službenike i političare koji mu se ne dopadaju: te uvrede dobro su zabeležene, afatični drekavac nije uspeo ništa od toga da popravi u Briselu. Provincijalno uverenje da niko ne zna šta mi među sobom pričamo može Srbiju koštati ulaska u EU.
A u međuvremenu, možemo očekivati da slepi progledaju, nepomični prohodaju, i druga čuda – naročito ako ih prerušeni krimosi izudaraju po pravim mestima.