Najnoviji deo referendumske sage razotkrio je suštinu prvotnog busanja u junačka, srpska prsa srpskih socijaldemokrata. Lažljiva levica prati svetske trendove gazeći pojam socijademokratije i svojedobno se još spustila do nacionalnog patosa prilazeći izludeloj bulumenti glasača željnih drugačijih prilaza. Drugačijih, ali istih. Vatrenih. U nedovršenoj državi Bosni i Hercegovini, državi teškoj, nepoznatog statusa, državi kojoj su i naučnici nalepili termin sui generis bez ograničenja roka trajanja, postoji samo jedan vatromet i zagledane protuve skupe se i glede u nebo vatrenih boja što se presecaju, sapliću jedna o drugu, poništavaju. Stanovnici sui generisa gledaju u isti vatromet sudarajuće zelene boje, umanjene od šahovničaste prostirke i obratno, a onda se upetljaju i orlovi razjapljenih usta i održava se ta borba polumeseca, šahovničastog polja i orlova.
U toj borbi levica ne mora glumiti svoje postojanje jer sve na levoj strani, uključujući i srce, zaboravljeno je.
Bh ratno stanje posle rata je siledžijsko posrnuće u varvarsku zamisao o održanju međusobnih ranjavanja. Bh stanje je stanje zla koje je pobedilo. Zlo je pobedilo udruženjem reakcionarnosti. Ako je bošnjačka reakcionarna misao misao o unitarnoj, centralistički ustrojenoj državi sa nesrećnim obuhvatom razlika, onda je srpski reakcionarni odgovor reklamni trik (referendum) levice ispred očiju i ušiju gledalaca i slušalaca vatrometa naviklih na nacionalna pražnjenja kađena tamjanom popova. Levica je zgrabila dojučerašnje esdeesovce zvučnim terminom punim samobitnosti, odvažnosti, snage.
Re-fe-re-ndum. Referendum. Ne, tako pičkasto, nego neka kurčevito odzvanja: Re-fe-re-ndum. Nacionalno puknuće mora se nabiti u skupljenim, pa ogromnim zamahom rastavljenim ustima.
Levica koja nije levica, a nije ni desnica, marketinški uporno poigrava se sa svojim patentiranim proizvodom te čestim spominjanjem referenduma potpaljuje uzbudljiva snatrenja. U predizborno vreme spominjala ga je više puta dnevno, a onda je povukla proizvod iz ponude kada su glupasti potrošači zatražili da čulima osete nedotaknuti referendum. U posleizbornom dobu diplomatski im se objasnilo kako su stavili potpise i ti potpisani izborni listići kojekakav su garantni list da će jedared i osetiti referendum, zapravo osetiće opet njegovu moć fantastičnog privlačenja fantastičnim budu li i pri idućem potpisivanju listića pokazali svoju vernost nacionalno osvešćenom proizvodu referendumu. Uostalom, ukoliko ste pažljivije čitali i slušali o čudesnom proizvodu morali ste obratite pažnju na tiho izečene pojedinosti o ekskluzivitetu upotrebe čarobnog srpskog napitka referendum. Ispija se pri nužnoj potrebi radi nacionalnog samoodržanja. Sada sleduje novi izborni ciklus i izanđala upotreba direktno neupotrebljenog referenduma zahteva fabričko presvlačenje, šminkanje, marketinška osveženja, umereniji dizajn. Umanjiti obećanja usled splasnuća nacionalnog elana.
Levica koja nije levica jer u ovoj zemlji ništa nije na levoj strani, te je otud levica koja nije levica vlast koja nije ni desnica jer ovde je vlast samo vlast, e ta levica, igra se ogleda sa potcenjenim narodom, debelo potcenjenim i iznutra, iz sebe samog. Naslov ogleda je: Koliko je narod glup i koliko narod može da veruje šibicarskoj igri referendum i može li nasesti i drugi put na tu reč, na to otelovljenje demokratije zalutalo u nedemokratski krajolik? Biće vrlo uzbudljivo gledati tok ogleda i konačne rezultate. Načulo se da će se narod upitati čuvenim pitanjem o doručkovanju posle ustajanja. Kada se prošli put igrala igrica moram priznati da je bilo malo onih neosvojenih novim tržišnim poduhvatom, spravljenim radi ulepšanja sumorne svakodnevnice. Opisano ulepšanje je nacionalno, duhovno jer ciljna grupa tržišnih planova kune se u svoju sprsku, pravoslavnu duhovnost. Ništa i niko se nije ulepšao i vitafon-referendum koji leči sve boljke nije se obelodanio, a kako se usrdno nastavilo, jedno vreme povremeno, sada i napadno, sa promovisanjem nacionalne uzdanice, moraće nastupiti i zasluženi susret srpskih napaljenih čula sa ponuđenom olovkom da bi se škrabalo odgovarajući na pitanje iz najboljih drama apsurda: Da li doručkujete kad ustanete?
Uozbiljim li pisanje na temu referendumske sage moram se kaniti humora kao protivmere čudovišno naduvanom korišćenju tog pojma, a protivmera je neophodna radi duševnog zdravlja. Bockavom iglom karikiranja potrebno je izbušiti prazni nacionalni balon i onda ga ogoljenog secirati. Inteligencija Srpske (pojam koji i sam zvuči rugabatno, preterano jer umesno je pitati se postoji li pluralitet razmišljanja i njihovog suočavanja, postoji li inteligencija Srpske?) u stadijumu je ukočenosti i nepromišljenog, nagonskog odgovaranja bošnjačkoj reakcionarnoj misli. Rastočimo li sapuničastost gubave srpske referendumske sage uvidićemo istinu obrnutu od nametnutih rediteljskih rešenja u proklamacijama. Levica koja nije levica i koja nije desnica ali koja je puka vlast, nije na braniku nacionalnom, kao što se prikazuje u sapunici koju gledamo na domaćim televizijama, već na braniku odbrane ujedinjene srpsko-bošnjačke reakcionarnosti i sopstvenih vlastoljubivih poriva. Hrvatsko nezdravo učešće izgubilo se jer u bosanskim neuslovnim krajevima da bi se bavio teškim poslovima uvek je bila bitna brojka ljudstva, a hrvatska brojka se umanjila i udeo joj je sve neznatniji.
Srpska reakcionarnost u BiH je reakcionarnost glasnog junačenja, gromkog gunđanja, neuviđavnog istupanja političke elite pri svakom koraku, voljnog uvlačenja u podstaknute anahronizme sa brzim padom u vatre vulgarnosti i mušičavosti, očite i u nadobudnoj, a praznoj vanjštini; kontinuitet sa ranijom politikom durenja svetskom poretku; sklonost avanturizmu bez prava na avanturističke odmore, i ono što najviše razočarava, srpska politička scena je jednorodna, neraznolika, sablasno slična. Desnica koja nije desnica, a koja nije ni levica, bila bi isto samo vlast, kao što je i levica. Zvečka nacionalna, sredstvo zabavljanja dok si na vlasti, a i dok nisi, koriste opcije koje su zapravo opcija. Ne postoji množina. Pozadina tim političkim objavama jeste duhovna skučenost blatne, infrastrukturalno neizgrađene, nepovezane, nemisleće srpske bh stvarnosti nepriznate kao takve unutar te stvarnosti. Pozadina političkoj istosti jeste uspavana, nepostojana, izgubljena, jednostavno još nepronađena bh srpska intelektualna elita.
Podrška političkoj istosti je duhovni intelekt voljene, pažene, mažene Srpske pravoslavne crkve uvek uvezane sa vlašću, uvek uvezane sa narodom koji pogrešno veruje u njenu dobronamernost zato što konstantno sluša objavu o njenoj dobronamernosti posle komunističkih progona crkve zbog kojih je crkva stekla oreol mučenice danas odlično iskorišćen. Dogmatični, nesvetovni intelekt u kombinaciji sa svetovnim političkim delovanjem izaziva opravdan strah od širenja crkvene dogme putevima zvaničnim, svetovnim.
Nabrojano je dostatno da se debelo zamislimo posle šeretkuka o vitafon-referendumu i ne postoji opravdanje nezdravom srpskom političkom biću, iako je ono i posledica (a i uzročnik) megalomanskih bošnjačkih prohteva. Bošnjačka inteligencija neumereno i neodmereno ocenjuje bh prilike, i uporedno sa urednom, pretvorljivom propovedi o zajedništvu i suživotu, ističe nezdravo rešenje nezgrapnog kalupa na svu ovu ogromnost naše složenosti. Blesavo, slabićko, bolećivo insistiranje na unitarnoj državi, forsiranje pojma bosanstva što izaziva podsmeh u upućenijim krugovima, a sva isforsiranost i nimalo prijatne asocijacije otkrile su se nakon diletantskog (verovatno i namerno bezobraznog) imenovanja bošnjačkog jezika bosanskim čime se potpiruju sumnje u, istorijski rečeno, kalajske aspiracije poznate po pokušaju stvaranja svebosanstva što jede tri bh ideniteta. Bošnjačka reakcionarnost, i upinjanje u negiranje postojanja složenosti u državi koju bi da luđački pojednostave, najveći je problem jer Bošnjaci su danas u BiH najbrojniji (kao Srbi nekoć u Jugoslaviji) i njihova goruća želja za BiH je jaka (i jedina trenutno), ali oni su izgubljeni u emotivnoj zbijenosti intenzivnih osećanja i gube se u kasno pristiglom romantičarskom nacionalnom zanosu prikrivenom megalomanskim, još luđim, bosanstvom. Bosanstvo, i do juče jugoslovenstvo, neplodni su pojmovi, neostvaraljivi u zamišljenim kategorijama jakih, određujućih identiteta.
Ostaje žal što na bošnjačku političku i intelektualnu glupost, vrlo opasnih gubljenja u maksimalističkim nastojanjima, srpska politička istost i (ne)inteligencija uzvraća grubo, udarnički, bez razmišljanja o postepenom, umerenom delovanju. Na rogove rogovima do iznemoglosti u životinjskom trošenju vitalnosti, vremena, snaga.
Referendum je paravan, a iza njega ogoljena srpska politička žalost. Iza kulisa prostorije pune neozbiljnih političkih avanturista zagrejanih u nacionalističkom rakijanju i samohvalisanju jer su oni pokazali zapadu kako neće s nama lako. Referendum je najgori odgovor na bošnjačku reakcionarnost, zagubljenost, ostrašćenost, snoviđenja o bosanstvu, tj. ono što je iza referendumskog izloga. Referendum je nakićena kič naprava upravljena i na izazivanje nadređenog međunarodnog kora, legalno postavljenog, i izazivanjem nesumnjivo jačeg slabiji ga poziva da mu zavrne ruku. Jači će, bude li slabiji nesnosan, posegnuti za obuzdavanjem, a do tada će gledajući detinja izazivanja slabijeg utvrditi uverenje o političkoj nezrelosti i nespremnosti da preuzmemo potpunu odgovornost nad sobom i time se Republika Srpska strovaljuje u večitu ulogu nedoraslog štićenika. Štićenik ne želi odrasti i prkosno se ponaša pred starateljem i, naravno, ulazi u kavgu sa drugim štićenicima. Politika mahanja referendumom rezlultira i produbljenjem potčinjenosti vanjskom faktoru. Suprotno tvrde referendumaši, ali realnost ih opovrgava.
Republika Srpska referendumom demonstrira nesamouverenost, voluntarizam, posrće pijano pokazujući drugima koliko ne veruje u sebe i svoju međunarodnim okvirom priznatu posebnost, i pretvara se u referendumsku republiku oko koje stalno leluja referendum, neizvesnost, nestalnost.
Veselo pozivanje na refendum je bežanje od odgovornosti, od pregovaranja u kojem se krije nemali arsenal argumenata o gradnji složene, (kon)federalne BiH sa priznatom srpskom zasebnošću i sa utvrđenim subjektivitetom Srpske. Referendum nije argument, niti mehanizam borbe, pregovaranja; sa referendumskom melodramom ne sedimo za pregovaračkim stolom, već ispijamo nacionalno piće kraj stola i onda pevamo svoje pesme prodornim, pijanim, a drhtavim glasom. Ovapoloćenje infantilnosti i gluposti posrnule pijanice pretvorene u hazardera koji bespotrebno stavlja Republiku Srpsku na kocku zbog nekog referenduma koji se plasira na unutarsrpsko tržište, a van njega podsmeh na naš vitafon ili prevrtanje očima jer zamaramo rikanjem o nacionalnoj slobodi. Svaki zakasneli i neprestani nacionalni romantizam umara i obesmišljuje duh.
Srpska politika u Bosni i Hercegovini propušta priliku da napravi hrabri iskorak iz tmine zavladale svojeglavosti i svojevoljnosti. Propušta priliku pokazivanja umešnosti smirenim odgovorom na reakcionornost, a prilika se propušta nesadržajnim referendumskim parolama. Da bi se zbila bolja prilika potrebno je razbiti neiskrenu srpsku političku istost uzemljenu plitkim i zamornim srbovanjem. A da bi se to zbilo, potrebno je da se inteligencija razbudi, da baci rukavicu u lice istosti, crkvi, uveličanim veličinama posve nevelikanske zemlje, levici i desnici koje nisu levica i desnica, samodrštvu aktuelne vlasti oličene u jednom čoveku. Referendum je paradna gusla koju loše guslaju.
Ne znam da li ćete izaći na proračunato hladni doručak političke istosti trenutno uslužene od nezavisnih socijaldemokrata. Sami razmislite trebate li odgovoriti na pitanje: Da li doručkujete nakon što ustanete? Možda vi morate vlasti javiti tu beznačajnost, možda se osećate pozvanim. A zbilja, doručkujete li kad ustanete?