Ispostavilo se da osim okretanja par odojčadi (za one koji ne poste, a u mom selu niko ne posti), nabadanja čitulja po lokalnim zaseocima i pregovora sa mjesnim popom nije bilo bog-zna kakvih aktivnosti. Dakle, posljednjih sedam dana sam proveo bez interneta, bez dnevnih novina i sa televizijskim kanalom meni nepoznatog imena, koji je emitovao neki turbo-folk-dens sa temama ,,Šta bi bilo kad bi bilo da je Danijela otišla u Australiju, uspjela u životu i vratila se“. Kako sad, brale moj, napisati kolumnu? Pa jednostavno, piši Dragane o selu, seljacima i njihovoj percepciji ovog našeg Obora. Nisi Ćopić, ali pokušaj, brate mili!
,,Od kojih si tačno Bursaća“, upitala me baba Jovanka čim je moje malograđansko stopalo dotaklo krajišku škrtu zemljicu? Ono, nije da sam redovan gost u fatherlandu, ali ipak nazočan sam bar desetak puta godišnje. Dovoljno dugo da provalim Jovankino sklerotično mantranje, kojim dočekuje i ispraća svakog gosta.
,,Mišin mali“, rekoh onako u hodu već robotizovanim i uvježbanim glasom, bez ikakve želje da sačekam njen odgovor ili, još gore, pitanje.
,,Jel to onaj što je pogino u zadnjem ratu“, preduhitri Jovanka nalet planinskog vjetra.
,,E, šteta naakog čojeka, a nije trebo glavu uludo izgubiti“, prodera se ona i glasno izduva nos u nešto nalik na maramicu.
,,Šteta“, promrmljah i ja, čisto da okončam ovu muku. Ali, ‘oćeš vraga. Mali Sajo, koji je ustvari kumić Sajo, koji mi ustvari nije kumić i koji zapravo nije Sajo nego Saša, koji je najtačnije Aleksandar, nije došao baš na vrijeme kod Batine kruške (mjesto narečene radnje), pa da nas dvojica odemo na pregovore sa parohom.
Tako, čekajući Godoa Saju, Batina kruška, baba Jovanka i ja nastavljamo ovaj batrgavi retorički pir.
,,A čiji je Mišo tačno. Ali pricizno mi veli, nemoj da ja sad nabadam“, priprijeti mi Jovanka videći da sam stjeran u ćoše i da je ona najedared u poziciji Klička. Pametnijeg posla nema, a sve vrijeme svijeta je njeno.
,,On ti je, baba, Čedin sin“, rekoh skrušeno.
,,Čede Udbaša“, nabode me prije no što završih, ,,on ti je bio prijek i osoran čojek, mož bit ne znaš ali je taki bijo, pravo da ti rečem. A, jel živ?“
,,Ko, baba?“
,,Kako ko, dijete, Bog sveti sa tobom, pa Čedo Udbaš, tvoj đed, čuješ šta te pitam!“
,,Nije, baba, nije živ, umro je ima petnaest godina“, dernjam se sad i ja, prihvatajući ovu borbu. Vidim da će Sajo malo prekosutra da se dogega, a od Batine kruške nemam zasad neke posebne koristi. Oblak zakrilio Sunce, pa mi ni kao hlad nije nužna. A i batrgava neka, niti je vegetacija stigla, pa sve i da hoće ne bi me zasuncobranila.
,,Nego, baba, kako tvoji?“, krećem u odlučnu kontraofanzivu.
,,Ček, naprvo ja ispitivam, pa ćeš pošlje ti“, dočeka me retorički blok, kome se nisam nadao.
,,Ako je Čedo mrtav, a i ćaća ti pokojni, imaš li ti nekog da podmaže tvoj poso?“
,,Kakav sad pos'o, Jovanka“, već razuvjeren bilo kakvim smislom je upitah, ,,i nisam došao po tom poslu, nego sahranjujemo Milana!“
,,Pošlje ćemo mi o Milanu“ , nastavi smireno ovaj stari mučitelj, ,,pošlje..Nego,svi tvoji su u partiji vazda bili, jesu li i tebe na vrijeme uključili i u državnu firmu dali?“
,,Nema više partija, a i državne firme su propale“, trijumfalno ću ja.
,,Nijesu ,nijesu, svi koji oće da bidnu nešto, ene ih kod Mile i rade po Bajnoj Luci u naakim zgradurinama, znam ja, nijesam slijepa, ako sam malo ogluvila!“
,,Niti si ti slijepa, niti si gluha, stara karakondžulo“, pomislih, no ne rekoh.
,,Mora da se nijesi na vrijeme podgojio u partiji“, dokusuri me Jovanka majgerijem.
,,Nisam, u pravu si, baba“, kapitulirah.
,,U pravu sam? E, to vidiš odavno nijesam čula. Svi misle baba bena, pa me ne bendaju ni 2 posto. Zato si ti meni drag i vajek se morem lijepo sa tobom ispričati. A, i znaš dati lijepu riječ starijem čojeku, a to je najpreče.“
,,Znam, znam“, promrmljah u sebi glasom dobro sjebanog tinejdžera.
,,Gagiiii, ajd poleti vamo, ne penjo se ja tebi gore do Kruške“, zaurla Sajo negdje iz doline.
Potrčah dole kao da me gospoja Pit-Džoli zaziva. Sačuvao sam i dovoljno digniteta da pozdravim Jovanku, koja se samo malo nasmijala za mnom. Posprdno, dodao bih.
,,A, đe si Gagi, Sunce te ne ogrijalo, nema te od jesenas! Vidi šta je u pitanju. Neću ja gore da me stara vještica utuši, a i ne bi da se znojim, pošlje popa moram na sastanak stranke. I još da ti reknem, idem jope u staru stranku, valja biti oprezan, a pošlje kod Lenke, da vidim nešto za ona drva, pa nazad do Milkine kuće, oni će jedno krmče klati, da pomognem, pa sa Lenkovim traktorom do čaršije, treba uzeti još pive i kisele, a sokova ima…“
,,Čekaj aman-zaman Sajo, čekaj brate rođeni, čekaj, kumiću moj!!!!“, počeh ga preklinjati, ličeći sam sebi na Joksima iz Đekne. ,,Polako, ništa ja tebe ne razumijem, samo polako“!
,,Vidi, Gagule moj, meni je najpreče otići u Našu stranku, đe sam ja i uključit. Znaš, oni su najbolji, jerbo ima i nas Srba i Muslimana. A ti znaš, ođe pola sela naše, pola njiovo. Lenko je Musliman, ne treba ti velika pamet da to znaš, a ja radim kod njega. Ustvari, obojica krademo šumu, ali je traktor njegov, jebi ga, tako da ti to dođe ko njegov bizmis. Ali jope, kažu dolje iz opštine da će Dodik ako dođe na vlast, napraviti osvetu, što smo ga zajebali prošli put, pa će poslati Duku, lugara da nam se najebe nane nanine i još nam i pozive za sud pošalje. E, sad da ja ne ostanem ko tele bez krave, moram i kod njih na sastanak, samo da me pritefterišu. More mi valjati, kad dođe plava kuverta iz suda.“
,,Aha“, prozborih ja sa ogromnim paranoičnim upitnikom iznad glave, koji sam, čini mi se, i vidio u nekom oblaku.
,,Gagule, dao mi je Lenko čitavu platu za ovi mjesec, poradi sarane, evo ođe ima 200 marki, pa ako zatreba tuj sam“, pohvali mi se Sajo.
,,Nego, đe ćemo najprvo? Tebe sam ja i čeko Gagi, ti si ođe najpametniji. U gradu si, znaš kako to gonja, pa velim da te priupitam oćemo prvo do popa Save, on ti je u Dodikovcima, ili ćemo do Duke lugara po krmke, taj ti se nije ispisivo iz SDS-a, ili ćemo naprvo kod Lenke, za njega sam ti već reko u kojoj je stranki.“
,,A, kakve to veze ima?“, upitah već potpuno sluđen.
,,Kako nema, pa ti si Gagule u čaršiji, samo reci u kojoj si stranki pa da po tom redošljedu rješavamo.“
,,Ni u jednoj“, rezignirano ću.
,,E, jebo ga ti, Dragane“, izdera se Aleksandar na mene, ,,onda ću sve morati sam, a i pare će mi otići. Nego, daj šta imaš pa da idem za poslom, a ti se vrati Jovanki na ispitivanje.“
Dadoh mu novce i zaputih se put Batine kruške, polako, polako, sa saznanjem da će me Jovanka čekati, koliko god ja sporetao.