Bila je nedelja
Dvadesetosmi avgust, subota veče, bili smo na prijemu kod profesora Kelinja. Nakon inkarnacije u svijet etanola, u meni se rodila želja da odem na Kočićev zbor. Razloga je bilo više.
Prvi – Nikad nisam bio na Kočićevom zboru.
Drugi – Nije daleko.
Treći – Želim biti dio toga, ipak je to etno događaj, a ja volim etno muziku, etno jela, etno žene, tj. žene različitih etnosa.
Dvadesetdeveti avgust. Nedelja. Ljeto Gospodnje se bližilo kraju. Kao što se zna, Bog je rekao da sedmi dan, tj. nedelju, treba posvetiti odmoru i mislima o Njemu. Trudim se ja da to poštujem, al’ nekada mi ne ide. Đavo drži čitave sedmice, pa me nekad drži i nedeljom. Ove nedelje bi malo drugačije.
Kao što sam ranije napominjao, broj tri za mene ima magijsko značenje, a samim tim tri su razloga bila i više nego dovoljna da se nedelja posveti Kočiću, Stričićima i naravno – etnu.
Pored profesora Kelinja, društvo nam je pravila i jedna dama, Miss I Dread, koleginica i umjetnica, DJ iz Beograda, kojoj je takođe bilo prvi put da ide na jedan takav skup. Uzbuđenje se nije osjećalo u vazduhu, niti bilo kakva posebna napetost. Vozio sam lagano i smireno. Sretna Mladina je svirala kad je cd htio da radi, a mi smo se opuštali uz zelenilo koje je počelo već nakon sedme minute vožnje.
Koliko su naše vrleti i priroda divni, toliko su rupe na putu i idioti za volanom frustirajući.
Evo jedan primjer :
Paljenje žmigavaca
Inače sam staložena estradna kvazi-pojava, radim vježbe disanja i tako to, al’ kad vidim kako se pojedinci bezobrazno uključuju i isključuju u saobraćaj, mene zapljusne talas zlobe i frustracije, te bih najradije dotičnom idiotu polomio ono malo ruke, koja je trebalo da napravi taj graciozni pokret zvani – paljenje žmigavca. Ono što je simptomatično, uglavnom su vozači skupocjenih limuzina i gastarbajteri ti koji ne pale žmigavce. Uh. Ponavljam u sebi Om, Om, Om, dok profesor lagano povraća na zadnjem sjedalu. Veli, ne prijaju mu krivine kada se vozi autom. Veli još da normalni ljudi uglavnom povraćaju u autobusu, al’ kako on nije normalan, ipak bira auto. Poštujem. Ispraznio je sadržaj želuca na učtiv i diskretan način. Stajemo da se olakšamo tovara i krećemo dalje. Kolona auta jezdi ka Stričićima. Krivina na krivini, idioti pretiču. Pitam se odakle ovoliko naroda sa stranim tablama juri gore?
Dođosmo pred odredište, stvori se kolona. Čekamo k’o Boško Čeko.
Pojedinci, na žalost, nemaju dar za čekanje.
Oni lagano u drugu traku i preko reda. Psujem i pljujem u sebi, mamu im gastarbajteresku, jel’ tako rade po Njemačkoj, Švedskoj, Austriji? Mili kolona, idioti obilaze, a kada naiđe auto iz suprotne trake, onda se uvaljaju nazad u kolonu dok ih ljudi iz iste psuju i jebu im nebeska tijela – sunce uglavnom. Uvijek me iznova fascinira želja naroda da opšti sa nekim nebeskim tijelom, Suncem najčešće.
Tek kad smo se približili mjestu, ukazao se razlog stvaranja kolone. Domišljati ljudi iz Turističke zajednice postaviše rampu i lagano po džepu. Ulaznica na zborište automobilom koštala me pet konvertibilnih maraka. Gledam onog otimača para, spominjem jednog koji radi kod njih, KAO, da sam njegov gost, a on meni veli da mora da mi naplati pa nek mi taj poslije refundira.
Mislim u sebi – Ma jebi se!
Blef mi propade ko Grčka.
Kasnije mi jedan mještanin u dilirujum tremensu rekao da Zgradoljubova žena ima tu neku livadu, jerbo je rodom odatle, i da je cjelodnevni parking bio 12 KM. Nema džabe ni u stare babe. Ipak smo dobro prošli.
Paradoks na Manjači
Znate, ja imam problem na relaciji vrijeme – novac. Uglavnom imam onog prvog, a mnogo manje onog drugog i onda kada se tako neko dosjeti da mi uzme petaka, ja ne mogu da ga volim. Na ulaznici nema nikakvog pečata niti bar koda, te se istog trena počinjem pitati u čijem će džepu pare da završe i ko će da se sladi? Odmah u sebi jebem i grad i vladu i zemlju, al’ nikad Boga i nebeska tijela. To je glupo.
Sve bi to bilo u redu, da se ne dogodi jedan gadan paradoks. Događaj bez presedana. Vrhunski performans. Vjerujte mi da ću ga pamtiti još dugo, dugo…
Kad smo se parkirali i krenuli prema zborištu, niotkuda, iza nekog kombija izleti mala cigančica, pruži ruku i reče – čiko, čiko. Vadim dvije marke, kontam, zbor je, sevap je dati ubogoj maloj prosjakinji. Nekih pet koraka dalje sjedi njena matera. Bar je meni tako izgledala. Viče ona – aj’ ti gledam u dlan, sina da dobiješ. Kontam – Ajde. Dlan je dlan i nikad ga niko nije pogledao, a i Anđela mi stalno govori kako bi da joj napravim sina. Napravi mi sina, pa sviraj koliko ti volja, riječi su njene.
Skoči ciganka, gledam joj u sise, nisu loše, lokne joj padaju preko, slatka je.
Uze dlan i poče: „ Vidim dobar si Grof, al’ te u zadnje vrijeme nešto mori, ćutljiv si. Al’ nemoj se sikiraš sve će to da prođe. Nekom tvom na M će nešto lijepo da se desi, ako ti je neko u klanu bio pod nožem i to će biti dobro, ništa da se sikiraš, ti si veliki čovjek predodređen za velike stvari. Ima svet pod nogama da ti bude. A jel ’znaš ti za mudru i milosnu travu? Ako ne znaš, ću ti gatam u nju, da svaka koju poželiš bude tvoja, a ona koju izabereš da bude samo tvoja i ničija druga, da te ne vara i sina da ti rodi. Daj mi papir neki veli.
Kažem ja njoj da se u trave dobro razumijem, u mudre pogotovo, al’ milosnu još nisam sreo.
Vadim papirnu maramicu, ona vadi nešto od nekud, i pita me koja sam nacionalnost.
Srbin – odgovaram.
„Dobro“, nastavlja ona „ ’Ajde sada pljuni u ovaj papir tri puta i zamisli želju!“
Pljujem, zamišljam, nemam pojma ni šta zamišljam, gledam nju, slušam i kontam – šta je ovo, koji joj je?
Nastavlja gatara: „Kad ti ovo izgatam, ima mene, Milijanu, k’o sestru da pominješ.“
Gata ona, broji, sve najbolje govori, pa mi reče: „ Daj neku paru da ovo umotam“.
Ajde de, kad je bal nek se i princeza jebe, vadim petaka, a gatara veli papirna treba. Rujem po džepovima i nađem jednu dvadesetku. Reče da treba travu u papiru umotati u paru i zato mora biti papirna. Pljujemo opet i ona i ja, pljuvačka se cijedi po Filipu Višnjiću, uzima ona cvaju maše mi pred očima i pita me:
„ Jel’ alališ ti ove pare ciganki, za sve dobro što sam ti rekla i prorekla?“
Geldam u nju, pa u cvaju, pa u sise njene i kontam – ma jebi se i ti i cvaja tako upljuvana.
Pravo da vam kažem, teško se opraštam od para, al’ Milijana je takav šou odradila da sam ja to jednostavno morao da platim. Uze ona cvaju, reče da mudru i marljivu travu bacim nakon tri dana, al’ tek nakon što izaberem pravu, i nesta. Ja u šoku. Nema cvaje. Nisam se još op0ravio od šoka kad uleti druga ciganka sa tarot kartama: „Hoćeš da ti bacim tarot?“, pita.
Rekoh da nema više love, sve je Milijana pokupila, a ona pođe za njom vičući, „Milijana kol’ko ti je dao?“
Profesor i Miss čekaju, pitaju šta mi je, šta se bakćem sa cigankama. Ja izbezumljen. Šokiran. Preneražen. Nema više moje cvaje. Malo mi se zamantalo, krećem prema njima, ne smijem im reći šta sam uradio. Hodamo. Gledam onu papirnu maramicu i neko govno unutra što zamijeni moju cvaju. Bože, zašto sam glup? Nema šta, đavo se probudio. Bilo je četrnaest časova.
Multietničnost životinja
Krenemo prema izvoru muzike i graje. Ringišpil se vrti, djeca trče i deru se, Lady Gaga dere sa zvučnika, Pršte uši, nije baš prijatno, al’ ko da samo meni smeta. Mislim se u sebi – baš sam nadrkan. Zbog cvaje mi uši pršte. Stvarno je preglasno. Vazduh ispunjava miris pilića i pragnjadi (Prase+Jagnje). Gdje god se okrenem, rade satare i žar. Multietničnost se ispoljavala na svakom štandu i na svakom pladnju. Svinjska pa janjeća glava, pečene, jedna drugu gledaju. Galama i buka, narodnjak ruka.
Šetnja se nastavlja. Na jednoj ledini se okupio veliki broj ljudi, dio je ograđen. To je arena. Sa zvučnika se čuje kreštavi voditelj koji komentariše skokove padobranaca i najavljuje borbe bikova. Borbe počinju za pola sata. Kenja mi se. Gledam unaokolo, kad u blizini obližnjeg šumarka – Toi Toi, drevni montažni WC-ei.
Kontam, to je to, eto spasa, al’ kardan. Unutra je bilo toliko sjebano i usrano, da sam automatski odbacio Toi Toi kao rješenje. Bože, kako se ljudi mogu gadno izasrati. Kao naši govnjivi političari. Gledam ona govna kako plutaju u zelenoj kabini i sve me podsjeća na predizborna obećanja, investicije, progres i sranja. Daće Bog, u paklu će svaki dan ručati sadržaj Toi Toi – ja.
Izađem ošamućen od prizora koji me je prenerazio i zaputim se prema obližnjem šumarku, a tamo masa ljudi i volova. Bikova. Gore ih zovu bakovi. Privezani za stabla, pasu, ili ruju zemlju i gledaju nas, humanoide, koji se čudimo njihovoj dimenziji, snazi i veličini jaja. Djeluju veoma potentno. Zovem profesora i Miss da vide to čudo. U troje se zanimljivije čuditi. Zato smo mi u BiH tako iščuđeni.
Dolaze. Gledamo bikove, čudimo se. Stvarno ogromne zvijeri. Malo dalje čujem neke mladiće kako govore: „Eno, Zmajev bak.“ Odlazim da vidim i to čudo. Stvarno izgleda drugačije od ostalih. Ne znam koja je sorta, al’ djeluje arhaično. Kraj baka stoji mladić uplašenog pogleda. Veli da čuva baka i pita pošto sok, jerbo je vidio kesu na mojoj ruci. Nema soka, samo pivo, kažem mu i nudim ga. On reče da nema para i da ne smije da uzme. U trenutku se predomislio, i uzeo pivo krišom, te ga sakrio pod jaknu. Reče da se se boji da ga Zmaj vidi, batine bi dobio. Pogledam malo bolje i skontam da je to onaj mladić koji je bio na TV-u i pričao kako ga Zmaj drži kao roba. Sunce ti poljubim, gdje ja živim. Zemlja Zmajeva, robova i nojeva. Volim taj sindrom akvarijumske ribice u nas. O nečemu se priča par dana i ’ajmo dalje. Nova tema.
Brus Li protiv Zekonje
Sa zvučnika opet zagalami glas da borbe počinju. Prvo je bila laka kategorija. Brus Li protiv Zekonje. Mutava oba bika, sve se nešto njuškaju, hoće pa neće. Dosadno. Brzo se završilo. Poslije su se bili Ronaldinjo i Ljuban. Zvučalo nam je k’o neki gej par. Miss gleda i komentariše da je ovo totalna parada muda i gromada. Bikovi izgledaju fenomenalno u svojoj snazi i borbenosti. Svaki im se mišić ocrtava na tijelu kada počne borba. Istini za volju, za razliku od Španije, gdje čovjek i bik odmjeravaju snage, a bik na kraju biva ubijen, na našim koridama rijetko kad bude mrtvih bakova. Tako su mi rekli. Najveće ovacije publike izazvao je Zmaj od Šipova sa svojim bikom Zećom. On se borio protiv Mrkonje, čiji je vlasnik Mujo Mujica Sladojević. Multietničnosti na svakom koraku. Što volovskom što ljudskom. Voditelj je prozivao Zmaja dva puta jerbo je dotični kasnio. Komentar da Zmaj opet izvodi neke mahinacije.
Zećo je oslabio u odnosu na prošlu godinu te je bio u lakšoj kategoriji. Naravno, Zećo je pobijedio.
Vrhunac je bio kada je nakon jedne od borbi bik izletio iz arene, a narod počeo da bježi. Šta ti je haos i panika…
I dalje mi nije jasno kako ljudi opušteno sjede kraj arene dok ih od bikova dijeli veoma krhka ograda, koja u odnosu na njihovu snagu djeluje ništavno.
Predizborni porno šator
Ponovo počinju da se nižu šatori i jaganjci, galama i jeka. Prva dva šatora bijahu poluprazna, al’ u trećem sve dupke puno. Čujem dobro znani glas, pogledam plakat, kad tamo – Baja Mali (nekad je bio Knindža) glavom i mikrofonom. Šator pun do kraja, slobodna procjena – oko hiljadu ljudi. Euforija na vrhuncu. Nema mi druge, valja se slikati sa kolegom. U jednom trenu sam skontao da imamo isti outfit. Nema više razlike u odijevanju, ovdje i svud gdje sam bio. Ni na selu, ni u gradu.
Moram priznati i kolega Baja je postao socijalno osviješten pjevač. Upali smo na početak pjesme Recesija. Jel’ to Dubioza maznula od njega ili on od njih, nije više ni bitno. Stihovi kažu:
Ekonomska kriza širi se po svijetu
Zahvatila brate čitavu planetu.
Niđe nema para, dolar je unikat,
A kod nas se živi bolje nego ikad…
Slikamo se on i ja, a sve se nešto mislim da kolega griješi. Opet, svako ima pravo na percepciju kvaliteta života.
Napuštam šator i nastavljamo šetnju. Malo, malo, pa kraj nas prođu komunalni policajci, a je se pitam šta rade? Očito ništa. U šatorima je tolika buka da mi u ušima zuji od kad sam došao. Bitange aljkave. Ne smeta to što je u svakom šatoru buka daleko više od 150 decibela. Valjda im prijaju melodije midi fajlova u abnormalno glasnom izdanju.
Zato, kad se zatambura u nekom parku, eto ti njih, komunalnih lešinara, da pričaju o redu i kršenju istog. Fuj.
Pred ulazom u zadnji šator stajao je štand sa raznim diskovima. Od crtića do pornića. Naslov koji mi je privukao posebnu pažnju bio je – Prvi srpski porno film HD DVD – Slikaj me skidaj me.
Sve domaće glumice.
Ajde de, valjda je i Kočić volio nekad nešto da poguzi?
Ulazim u šator, a tamo manje više – vavilonski prizor.
Pjevačica i plesačica, koja je više na striptizetu ličila.
Ok, mislim se u sebi.
Ne znam jel’ ovo baš umjesno za nešto što se po Kočiću zove?
Razgledam šator, kad tamo veliki natpis – SNSD PLATO MANJAČE MJESNI ODBOR STRIČIĆI.
Atmosferu možete osjetiti ovdje:
O Bože, Bože, oče univerzuma…
Daj neki znak, daj neko objašnjenje.
Zar su u toj partiji samo ljakare?
Od svih partija u Republici Srpskoj i svih šatora koji su bili gore na zboru, samo su Crveni imali svoj štand na Kočićevom zboru sa sve pornićima ispred i pornografijom unutra. Očito da se glas ne kupuje više pjesmom, ćevapom, niti Nektarom već nečim konkretnijim – Pornografijom.
Čudi me samo što onaj njihov Slavuj priča da su on i partija protiv legalizacije prostitucije.
Šta onda ono bi pod šatorom da mi je znati?
Što bi rekli Ameri: „ Ako je žuto i viče kva kva, onda mora da je patka.“
Demokratija je super i svako ima pravo na svoje metode, obmane, tendere i retoriku, al’ striptizete na Kočićevom zboru?
Jebi ga, ja to ne kontam.
Naknadno su mi rekli da je Dodo pod tim porno šatorom održao govor, proglasio sebe i crvene nasljednicima Kočićevog djela i ideje, malo zapjevao i otišao.
Ne bi se baš kladio da bi Kočiću bilo drago da vidi Čekine izvještaje svog nasljednika i listu neispunjenih predizbornih obećenja iz dvije hiljade i šeste.
Možda bi Dodo trebao ponekad prošetati po parku Petra Kočića i pročiti šta piše ispod Petrove statue.
Nešto na relaciji Istina – Sloboda – Čast.
Garant se jadni Kočić okreće ko pragnje na ražnju u ritmu midi folk melodija.
Sirotan.
Lijepa je Manjača
Vraćamo se na parking. Sedamnaest i tridest je. Valja poći prije gužve. Izlazimo na glavni put, onih sa rampom više nema. Profesor predlaže da se odvezemo na obližnje brdo. Ideja usvojena. Dolazimo na brdo. Nalazimo proplanak. Meditiramo. Manjača je divna. Zbilja. Možete gore otići i mimo zbora i izbora i jednostavno uživati u prizorima dokle vam pogled seže.
Sad je potpuno jasno što se Kočić tako srčano borio za svoj narod i svoje krajeve.
Jednostavno, greota je takve ljepote dati strancu kletom u ruke, da reže, vozi i eksploatiše.
Al’, što nije stranac ruinirao, to će gramzivi domaći prokletnik da dokrajči i na kraju da proda tom istom strancu protiv kojeg se Kočić borio.
A gramzivost je smrtni grijeh.
Ispadosmo svi jazavci, a pred sud neće niko.
Bože, spasi nas gramzivih i bludnih vladara.
Amin.
P.S. To veče u Aquani, Kočićev zbor su zatvorili Greba, Seve i Boban Marković – Niđe veze.