Nacionalizam je posebno prisutan na prostoru Jugoistočne evrope, pa i cele Evrope. 
Najkarakterističnije se ispoljio (i dalje se ispoljava) na prostoru bivše Jugoslavije. Oko ove pojave i problema vode se brojne teorijske i političke rasprave. Suština tih rasprava je da ne postoji raumevanje same suštine nacionalizma. Mnogi smatraju da postoji blagi i oštri nacionalizam, tvrdi i meki nacionalizam, pozitivni i negativni nacionalizam, nacionalizam niskog i visokog intenziteta i slično. Mešaju se pojmovi patriotizam i nacionalizam. Takvo nerazumevanje pojma nacionalizam nije čudno kod političara, posebno populista i nacionalista, ali je čudno kod analitičara, istraživača i profesora. Čak i jedan poznati profesor (Sveta Stojanović) u rubrici “Pogledi” u listu “Politika”, jednom prilikom podeli nacionalizam na benigni i maligni, smatrajući da ovaj prvi nije štetan. Moje je mišljenje da je nacionalizam negativna pojava u svojoj suštini, negativan oblik nacionalne svesti, da nema blagog, mekog, benignog nacionalizma. Nacionalizam je uvek negativan oblik etničke svesti i etničke aktivnosti. Blag, mek, benigni i pozitivan oblik nacionalne svesti je etnocentrizam, bolje reći etnocentričnost. Inspirisan pomenutim nerazumevanjem ovde ću izneti svoj stav o tri najkarakterističnija oblika nacionalne (etničke) svesti Ovaj deo objašnjenja preuzimam direktno iz svog udžbenika Sociologija.
Etnocentričnost (etnocentrizam) podrazumeva stepen osećanja i razumevanja zajedničke kulture i zajedničkog porekla i bliskosti. To znači stavljanje svog etniciteta u centar vlastite pažnje, visoko (nekada na vrh) na listi vlastitih vrednosti. To podrazumeva kolektivno samoljublje, “zaljubljenost” u svoju etničku grupu, osećanje zadovoljstva i ponosa zbog njene posebnosti i njenih kulturnih odlika (tradicionalne nošnje, muzike, narodnih rituala, običaja, svetkovina, hrane). Etnocentričnost podrazumeva tolerantan odnos prema drugim etničkim, nacionalnim, rasnim i kulturnim grupama, odnosno priznavanje i prihvatanje da i drugi ljudi doživljavaju isti odnos prema svojim etničkim i nacionalnim grupama. Etnocentristi ne ističu nikakav ekskluzivitet svoje nacije, ne porede je sa drugima, ne osećaju nikakvu teskobu (duhovnu i prostornu) od prisustva i stalnog kontakta sa drugim etničkim grupama, ne sanjaju za granicama koje će jasno odvojiti etničke grupe međusobno. U delatnom i akcionom smislu, etnocentričnost (etnocentrizam) podrazumeva zaštitu manjinskih kultura i čuvanje istorijskih i kulturnih vrednosti, njihovo uključivanje u svetsku kulturnu baštinu, iznošenje na “svetlost dana” (posebno danas kada to omogućava ovakav tehničko-tehnološki stepen razvoja), kako bi svojom lepotom, posebnošću i vrednostima privukli što širu pažnju i interesovanje. Time se i kod pripadnika drugih etničkih i nacionalnih grupa javlja potreba da se zaštite i učine svetski dostupnim tvorevine “vaše” kulture. Takva etnocentričnost može biti inspirativan i mobilišući faktor koji će podstaći još više kulturno stvaralaštvo jedne grupe, i uticati na ekonomski, socijalni i politički razvoj i napredak.
Nacionalizam je takav oblik nacionalne svesti koji stalno ističe razlike između svoje i drugih nacija, predstavljajući svoju naciju kao superiornu u odnosu na druge. Nacionalizam počinje sa ispoljavanjem predrasuda prema drugim etničkim grupama i sumnjičenjem u njihove namere u komunikaciji i kontaktima sa “mojom” etničkom grupom (nacijom). Nacionalizam je stalno nipodaštavanje i obezvređivanje kulturnih tvorevina i karakteristika drugih nacija u okruženju.
Nacionalizam je nastojanje da se ispolji sebičan, agresivan i netolerantan odnos prema ekonomskim, socijalnim, kulturnim i političkim interesima drugih nacija, da se vlastiti interesi realizuju kroz sprečavanje i potiskivanje drugih. To je težnja da se ostvari privilegovan položaj za svoju naciju u određenom prostoru, na osnovu njenih “posebnih” vrlina, zasluga i “misije”, koja joj je namenjena u regionu, na kontinentu, u svetu. To je pokušaj da se “isprave” nepravde koje su nanete “našoj” naciji delovanjem različitih faktora i u različitim istorijskim okolnostima. Nacionalizam je uvek politički projekat jedne uske grupe, nacionalne “elite”, koja svoje posebne interese (najčešće kamuflirane lične frustracije i neuspehe) nameće kao “opšte interese” nacije, stavlja naciju u prvi plan, govori o opasnostima po nacionalni suverenitet i nacionalnu državu. Nacionalizam prerasta u ideologiju, koja nastoji da prikrije sve objektivne i subjektivne nedostatke, protivrečnosti i sukobe unutar svoje nacionalne grupe, da za sve okrivi “istorijsku sudbinu” i “loše” namere drugih, da opravda postupke nacionalne “elite” i nacionalnih “vođa”, da stalno drži nacionalnu “hipertenziju” i da mobiliše “nacionalne snage” protiv imaginarnog neprijatelja (unutrašnjeg i spoljašnjeg), da širi “teoriju zavere i nepravedne žrtve”. Nacionalizam u suštini nema pozitivan odnos prema svojoj naciji, niti naciji i etničkoj grupi uopšte. Ne postoji “blagi”, “liberalni” nacionalizam. Svi nacionalizmi su štetne i negativne pojave, koje razaraju biće jedne grupe i celog društva.
Šovinizam[1] je najveći stepen negativne nacionalne, rasne i kulturne svesti i poimanja nacionalnih i grupnih interesa. On se ispoljava kroz otvorenu mržnju prema drugim etničkim, kulturnim i nacionalnim grupama. To je nacionalna isključivost i nepomirljivost sa položajem svoje nacije u okruženju. Šovinizam ispoljava otvoreno neprijateljstvo prema drugim nacijama. On nastoji da se na svaki način vlastita nacija izoluje i “ogradi” od drugih nacija ili da se druge nacije, etničke, kulturne, rasne grupe potisnu i “uklone” sa prostora koji zauzima “moja” grupa jer se doživljavaju kao stalna “pretnja” za njen skladan i miran razvoj.
[1] Reč šovinizam vodi poreklo od imena francuskog vojnika Šovena (Chauvin), kojeg u jednoj komediji Skribo opisuje kao “ćelavka” i tupavog rodoljuba, koji nastoji da svim silama propagira i povrati moć osvajačke politike i ratnih uspeha Napoleona I, šireći pritom mržnju protiv svih u okruženju.