Odrazile su ono što dobar deo ljudi koji još uvek upotrebljava mozak misli ili zaprepašćenje onih koje su u kući učili pristojnosti. Namerno naglašavam „u kući”, jer su nam deca svakog dana izložena opasnosti da prihvate ovakav javni način komunikacije kao standard ponašanja. I ne samo učesnika te emisije, već slušajući izjave naših viđenih ljudi svakodnevno.
Možda bi trebalo uvesti i pred političke emisije i dnevnik ono upozorenje da se program ne preporučuje deci mlađoj od 18 godina. Dakle, ne 12, 14 ili 16, već 18 godina, jer upravo glasačko pravo stiču sa punoletstvom. Zamišljam šta će tek naučiti iz izjava ministra trgovine, koji reče nešto da će se pregovarati sa junicama, da će se te junice teliti tri do četiri (?!) puta godišnje i svima nama obezbediti podmladak. Kuku majci doveka! Svima nama obezbediti podmladak?! Reče i da je javno sve što je nad zemljom, a tajno što je pod zemljom. Sve su prilike, ipak, da ćemo i saznati šta je pod zemljom, ali nad zemljom teško ako je saznao tek po okončanju posla, i daleko posle uplate celih 18 miliona maraka, da podizvođač radova na gradnji žičara na Jahorini nije imao licencu.
Po zakonima, ako ih iko zarezuje uopšte, tehnički prijem nikad ne bi mogao biti urađen upravo zbog te sitnice. Ili će neko veštačenje, i koješta, koštati dodatnih 18 miliona kako bi radosni skijaši u proleće, kad sve procveta, mogli koristiti žičare. I ministar poljoprivrede je glede ugovora sa farmom navedenih junica, koje će nam svima obezbediti podmladak, rekao da u papirima ne piše ko ne može, već ko može. Po tome, farma je zadovoljila, iako nije plaćala ni minimum obaveza, pa tako dobiše i stimulacije i ekskluzivu sa Robnim rezervama. Dakle, poruka za podmladak je da gde god ne piše da nešto ne može, znači da sve može. Tako nešto. Opet očigledno da nam i potomke tretiraju baš kao da su iz narečene farme i direktni produkt tih junica.
Tako nam i premijer reče da je Republika Srpska popravila kapacitet u domenu čuvanja i zaštite ljudskih prava. Šta li mlađano biće iz ovoga može zaključiti? Da je to nešto kao pluća gde upornom vežbom povećaš kapacitet? Ili da su ljudska prava nešto za šta moraš vežbati da ih može više stati? Kako je i njemu omiljena izreka bila ona opštepoznata da „nema malo trudne i puno trudne žene”, pitam se i ja mogu li ljudska prava da budu mala ili velika.
Valjda bi trebalo da se zna šta je to, pa, ili ih imaš ili nemaš. Logika kaže da čim se govori o „popravljanju kapaciteta“ znači da ih nemaš. Doduše, rekao je i sledeće u povodu (ne)referenduma: „Dobili smo sugestije od važnih ljudi da zažmurimo i idemo dalje.“ Uklapa se sa ovim kapacitetom za ljudska prava. Na šta li treba zažmuriti? Na ovo opšte pravljenje nacije budalama pričom da nikada nisu zagovarali referendum o nezavisnosti ili da smo svi pogrešno tumačili izjave o referendumu? Da Oli Ren nije još 31. maja 2006. morao javno da se oglasi i komentariše takve najave? Ili da je, zapravo, cilj Đerića i Čavića da „za račun i po nalogu dela međunarodnih faktora obezvrede referendum kao demokratsku instituciju i da SNSD-u podmetnu kukavičije jaje o otcepljenju i rušenju BiH“ ? (Rajko genesek Vasić).
Ali, zažmurićemo i ići dalje u očekivanju šta će na kraju biti to referendumsko pitanje i koliko će koštati organizacija te šarade. Više sigurno nego sve one junice sa pomenute farme i možda nešto manje nego žičare koje je pravila firma bez licence. Uostalom, ima li vlast licencu da nas tera da zažmurimo i idemo dalje ili nam od junačkog podmlatka stvarno pravi podmladak junica, odnosno telad?