Godina koja je iza nas za pisca Igra Marojevića bila je profesionalno jako uspješna. Za svoj novi roman ”Ostaci sveta” dobio je čak pet književnih nagrada, među kojima je i nagrada ”Meša Selimović”, a objavio je i knjigu ”Sve za lepotu”, u kojoj se nalaze priče vezane za razne poznate istorijske ličnosti iz svijeta politike i kulture poput Lorke, Franje Ferdinanda, Valtera Benjamina, Ante Pavelića i drugih.
Koliko je knjiga uticajan i jak medij, da li su domaći pisci pretjerano opterećeni temama vezanim za ratove koje smo vodili tokom dvadesetog vijeka, da li ih dovoljno i na ispravan način obrađuju, može li knjiga da pomogne da doživimo katarzu i krenemo u neka srećnija vremena, o svemo ovome razgovarali smo sa Igorom Marojevićem, jednim od čitanijih pisca današnjice, koji iza sebe ima opus od blizu dvadeset objavljenih knjiga.
Nakon romana Ostaci sveta, koji govori o zlu i zločinima, objavili ste zbirku priča čija je glavna teme ljepota. Kako ste uspjeli da se iz jedne krajnosti prebacite u tu drugu krajnost?
Kontekst je takav da poslednjih godina podvlačim crtu ispod onoga što sam radio u prozi od 1997. godine, kada sam njome i počeo da se bavim. Tako je ”Ostaci sveta”, pretposlednja knjiga iz mog etnofikcionalnog ciklusa „Etno“, u koji spadaju i romani ”Šnit”, ”Žega” i ”Majčina ruka“. Prethodno sam romanom „Tuđine“ zatvorio „Beogradsko petoknjižje“, koje govori o Beogradu s kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka. Pošto sam se pišući „Ostatke sveta“ prenapregnuo istorijom, odlučio sam da iskoristim priliku da se većinski vratim savremenosti i podvučem crtu i izborom svojih kratkih priča, ali nisam želeo običan the best of: ne volim kompilacije. Međutim, to ne znači ni da sam pisao sasvim novu knjigu, već sam izabrao dvanaestak pripovesti objavljenih u mojim zbirkama kratke proze i dorađivao ih za pojam lepote, jačajući ga u njima ili im ga dodajući, s obzirom na to da se ispostavilo da je ona njihov većinski zajednički imenitelj. Link ove sa prethodnom knjigom ”Ostaci sveta” nalazim u završnom ciklusu, „Smrti poznatih“, koji donosi sasvim nove priče. Tu je recimo „Slikopisanje“, pripovest o Anti Paveliću i o tome kako je on zbog nekog svog pojma lepote rizikovao sigurnost u Buenos Ajresu i izgubio život. A u istom ciklusu tematizovane su i druge istorijske ličnosti koje su takođe na svoj način zbog lepote stradale: Valter Benjamin, Franja Ferdinand i Federiko Garsija Lorka. Znači, možda „Sve za lepotu“ deluje kao revolucionarna promena u odnosu na „Ostatke sveta“, ali jedini dopisan ciklus se bavi takođe istorijom dvadesetog veka, pa je to na neki način dodirna tačka sa ”Ostacima sveta”.
Da li ste se nadali da će roman ”Ostaci sveta” imati toliki probitak, jer za nju ste dobili mnogo nagrada i priznanja, između ostalog i nagradu ”Meša Selimović”?
Realno se nisam tome nadao i mislio sam da imam šanse eventualno da dobijem upravo nagradu ”Meša Selimović”, jer je u prošlom glasanju moj „Roman o pijanstvima” bio najbolje plasirani roman glasovima velikog žirija, a nalazio se na trećem mestu svih knjiga. Ali to ne znači da sam mnogo razmišljao o nagradama. Radio bih isto kao da u životu nikada nisam dobio nijednu. O nagradama imam mišljene kao i ranije, kada sam manje zvaničnih priznanja za prozu dobio za jedanaest knjiga nego za ovu jednu.
S druge strane, uprkos tome što je dobio pet nagrada, roman „Ostaci sveta“ nije mnogo čitan, posebno kad se uzmu u obzir neke moje ranije prozne knjige i njime sam izgubio veliki broj ženske publike. To je razumljivo, jer ženama je dosta teško da čitaju o temama koje su vezane za događaje u ženskom delu logora Jasenovac, na koje otpada gotovo trećina romana, a koji su dosta realistično prikazani. Bio sam svestan tog rizika, kao i rizika da knjiga zbog pipavosti teme, a nadideološkog pristupa bude ili prećutana, ili napadnuta iz oba ideološka tabora. U svakom slučaju, sve je prošlo najbolje moguće, a mislim da sam u najvećoj mogućoj meri iz čitave priče izašao hladne glave, osim što nisam mogao ponovo da zaronim u pakao dvadesetog veka, što mi je neophodno kako bih podvukao crtu etnofikcionalnog ciklusa završetkom pisanja romana „Etno“. Moći ću da mu se vratim tek kad se sasvim slegnu emocije vezane za roman ”Ostaci sveta”.
Koliko se pisac troši pišući o svim tim strahotama?
Ja sam i ranije imao romane u kojima sam se bavio istorijom dvadesetog veka: ”Žega”, ”Šnit” i ”Majčina ruka”, a najviše od njih me je istrošio potonji, s jedne strane stoga što je bio najličniji. Deo odrastanja sam proveo u kući vojvođanskih Nemaca koji su stradali u periodu od 1944. do 1948. u Vojvodini, a što je jedna od dveju tema romana. I tu sam preneo tabu teškog dolaska do podataka na koji način smo se mi sa granice Crne Gore i Hercegovine obreli u Vojvodini i šta se dešavalo sa izvornim vlasnicima kuća u koje smo se doselili. Trošenje spomenuto u pitanju je osim ulaskom u tešku građu uzrokovano i time što sam, mislim baš romanom „Majčina ruka“, prestao da budem tip pisca koji unapred odredi maltene sve o čemu će pisati i postao onaj koji pre no što počne da piše i istražuje ima zacrtane samo osnove priče, a do ostalog dođe situacionim istraživanjem i utrobnim pisanjem.
”Ostaci sveta” je roman specifičan i po tome što sam već odranije imao dobar deo građe za njega i napisanih poglavlja i što je finalno pisan u doba pandemije. Bila je izolacija, dan se praktično produžio, na neki način i nisi imao šta drugo da radiš osim da pišeš, a kovid po sebi znači i blizinu smrti, što je u tesnoj vezi s temama kojima se bavi roman. Sve mi je to stvorilo atmosferu da mi je bavljenje krajnjim ljudskim mogućnostima zlostavljanja i trpljenja tokom tih meseci finiširanja narativa postalo normalno. Tek posle kada je materijal predat izdavaču i kada je knjiga izlektorisana, u toj nekoj prvoj fazi završetka romana, počeo sam da osećam nelagodu. Recimo, kad vidim neku baraku kakvih je bilo u Jasenovcu, pomislim da sam tamo.
Koliko pomažu knjige koje govore o zločinima da se zločin ne ponovi? Ili one možda čak i produbljuju mržnju?
Nipošto se ne slažem da književnost treba da u okviru umetnosti takvim obzirom postane na sopstvenom terenu drugostepeni faktor u odnosu na ideologiju i dnevnu politiku. S druge strane, ukoliko srpska kultura ne bi bila u stanju da iznedri i podnese reprezentativan roman o Jasenovcu kao o svom najkrvavijem mitu zasnovanom na stvarnim zbivanjima, onda ona ne bi bila ni vredna bavljenja. Sve iole velike kulture obrađuju svoje i mitove, i legende, i značajne istorijske događaje. Ne kažem da sam to morao da uradim ja, mada je tako ispalo. Štaviše, mislim da upravo stoga što nijedan sasvim reprezentativan narativ nije urađen na vreme, veliki broj ljudi misli da se recimo Jasenovac nije ni desio, u smislu tamošnjih stvarnih zbivanja, i da je to samo olakšalo sve prisutniji revizionizam istorije.
Šta je nedostatak u djelima koja su do sada pisana o Jasenovcu?
Koliko sam video, ili su memoarska ili patetična, a problem jedinog reprezentativnog, „Jedenja bogova“ pokojnog Banjalučanina Gorana Čučkovića, jeste u tome što autor očigledno nije izdržao tretman krvave građe i što je prekinuo narativ na mestu na kojem je trebalo da se razvija, praveći od njega novelu umesto romana.
Tvoje mišljenje o filmu Dara iz Jasenovca?
Kasting je, sa izuzetkom Igora Đorđevića u ulozi Vrbana, manje-više, loš; Maksa Luburića koji je bio nepredvidljiv, zvečarka, morao je da tumači znatno kompleksniji glumac, ako takvog imamo. Devojčica koja igra glavnu junakinju u skoro svaku scenu ulazi s istim izrazom lica. Jedna od dveju najefektnijih scena se odvija na početku filma koji od tada deluje uglavnom ravno. S druge strane, film, nasuprot nekim bučnim mišljenjima, nije propagandistički, a kamera, kao i uvek kod Antonijevića, ubedljivo prenosi zbivanja u duh vremena. Velika je stvar što je snimljen prvi celovečernji fikcionalni film o Jasenovcu, uz nadu da će neki sledeći biti bolji.
Na koji način si pisao o ljepoti u knjizi ”Sve za lepotu”; da li romantičarski ili realistično?
Zašto bi to bile jedine dve opcije pisanja o lepoti i zbog čega bi opcije pisanja o lepoti morale da se uzajamno isključuju? Nisam u knjizi pisao o naslovnoj temi ni romantičarski ni realistično. Radio sam to iz ugla svojih junaka, ne iz svog ličnog, s tim što bi naslov trebalo da ukaže na to da oni za neko sopstveno viđenje lepote žrtvuju sve što imaju i da se lepota, s obzirom na različitost viđenja, može naći u svemu, pa i, na primer, u nečijem žrtvovanju braka zarad efemerne lepote, u umiranju u mestu dovoljno lepom za umiranje, u bavljenju pornografijom koliko god ona nosila lično kopnjenje, u bavljenju video-igricama koliko god ono moglo da povede nasilju, u uživanju u svojevrsnoj unutrašnjoj lepoti po cenu višegodišnjeg neizlaska iz stana; u lepoti jezika po cenu ugrožavanja sopstvenog života ili izlaganju lepoti medija po ceni ugrožavanja lične anonimnosti i, u konkretnom slučaju, životne bezbednosti.
Da li će ljepota spasiti svijet?
Ne, neće. Ali svakako hoće ponekog pojedinca. Doduše, osim za sebe, ja samo za individualce i pišem.
Koji je događaj, po tebi, obilježio 2021. godinu?
U opštem smislu, nastavak kovida, šta bi drugo. U ličnom, 2021. mi je, ako nije neumesno napomenuti u ovom kontekstu, poslovno najuspešnija godina.
Možemo li se u 2022. godini nadati novom locKdown-u ili će stvari krenuti na bolje?
Ako se na svetskom nivou ne budu promenile nabolje, neće ni ovde, jer političari nemaju muda da ponovo naprave lokdaun, neuporedivo im je važnije da dobiju izbore. Osim toga, mere spram antivaksera mi se čine kao praktično nepostojeće. Ali tako je već trideset i nešto godina, ako ne i oduvek: javno mnjenje ili ono što slovi kao takvo je polarizovano, i naspram razumnom pristupu forsira se izvitoperavanje bazičnih pojmova, što se vidi pri bilo kom događaju, a u konkretnom slučaju lična sloboda se brka sa mogućnošću zaražavanja drugih, jer ne želiš ili nemaš jaja da se vakcinišeš ili to ne radiš, jer ne veruješ u postojanje kovida. Kako smo zasadili, tako i žanjemo, samo se pitam kad smo to zasadili, meni se zapravo sve više čini ne pre trideset godina, nego pre više vekova.
Poslušajte cijeli razgovor u AUDIO PODCASTU